Živopisna Tanzanija

🏕️ U Srcu Afrike: Život u Masai Lodžu

Tanzanija nas je već oduševila tirkiznim plažama Zanzibara i neverovatnim safarijem, ali tek je sledila jedna od najblistavijih zvezda putovanja: poseta Masai lodževima. Sve se dešavalo u oblasti oko Arushe, na putu prema Kilimandžaru, gde Masai zajednice i dalje žive tradicionalnim načinom života. Tamo smo, bar delom, osetili kako oni žive i upoznali se sa njihovom autentičnom kulturom, običajima i načinom razmišljanja. Bila je to kombinacija prirode, duhovnosti, iznenađenja i ljudskih susreta.

🎶 Doček i prvi susret

Priredili su nam doček za pamćenje. Mirno su stajali u redu dok nam je jedna žena delila olupane plehane šolje. Iz roga su nam sipali fini, žuti voćni sok.

A onda su nas Masai ratnici potpuno razdrmali. Prilazili su nam udarajući štitovima o zemlju. Baš onaj ispred mene je vrisnuo. Vrisne Masai, ja se uplašim, vrisnem i ja. Ponovio je to i sledeći put. Opet vrisne, a ja se opet uplašim i vrisnem! To je izazvalo opšti smeh u mojoj grupi.

Zatim su izveli tradicionalni ples uz pesmu koja je više ličila na produženo "Omm" nego na reči. Poneli su nam kofere do smeštaja, na ramenima ili glavama, i pružili prvu lekciju iz Masai kulture.

Idemo u obilazak. WC postoji i napolju, ali noću ne treba ići. Koristiti onaj u kućici. Ne pitah zašto nije bezbedno, koje se to životinje muvaju tuda.

Primetili smo da im je obuća napravljena od recikliranih automobilskih guma. Oko noge su imali tračice sa perlama, a između palca i sledećeg prsta virila je antenica ukrašena perlama koje idu u vis.

🌺 Drugi Masai Lodž doček: Hibiskus, ne krv

Dočekali su nas, naravno, pesmom i plesom. Od instrumenata su imali rog u koji duvaju, a dobili smo i piće dobrodošlice: sipali su nam nešto crveno iz roga. "Da nije krv?" Znamo da piju mleko sa krvlju, pa smo se zgledali. Ne bismo, naravno, da ih uvredimo, ali ipak... Ispostavilo se da je bio hibiskus! Masai su se šalili sa nama jer su shvatili čega se bojimo: "Sad ste Masai jer ste popili krv!" (Krv krave inače daju samo trudnicama i povređenima).

🍽️ Prvi ručak: Od sumnje do sitosti

Sedamo za veliki drveni sto na otvorenom. Stajemo svih trinaestoro. Za predjelo su doneli vrlo skromnu salatu: oko tri lista zelene salate i par froncli rendane šargarepe. U bespuću, bez prodavnice ili menija, pomislili smo da nam je to ceo obrok i da se nećemo baš najesti.

Srećom, stigla je i testenina u kokosovom mleku i paradajzu, koja je bila izuzetno ukusna, pa i lep voćni kolač. Naši vodiči su dodali i "lunch paket" s piletinom pa niko nije ostao gladan.

Kasnija večera u drugom lodžu bila je obilnija: đumbir-supa, pirinač, govedina, povrće i bareni kupus. Za desert pola banane, karamel sos i kugla od kikirikija.

🛖 Smeštaj u „pećinici”

Na planini, dva Masaija nas vode do naše kućice, koju smo zvali pećinica. Vetar fijuče. Spuštamo se niz put pun stenja, a oni nam osvetljavaju put lampama.

Stižemo do naše luksuzne nastambe za petoro. Kućica je cela od blata, a unutra usred "stana" raste i pravo drvo. Imamo tuš i WC, vodu i struju.

Ulaz je zatvoren samo mrežicom na rajsferšlus, koja se dole lepi čičak trakom. Valjda smo dobro zatvorile da nam nešto ne dogmiže!

Očekivano je hladno, ali imamo jorgane i termofor s vrućom vodom u krevetu.

Malo vetar piri kroz mrežu oko glave, ali ja sam oduševljena: potpuno originalno i autentično. Jedino nas nervira nešto metalno što škripuće od vetra ispred kuće, a ne usuđujemo se da izađemo da vidimo šta je. Sablasno zveckaju i ukrasi koji vise sa zemljanog plafona.

Masajske kuće grade žene, koristeći materijale iz prirode i od domaće stoke. Drveni stubovi se spajaju posebnom mešavinom koja služi kao cement, a pravi se od pepela drveta i kravlje balege ili urina. Zidovi su često od blata i balege, što daje čvrstinu i izolaciju. Ceo taj sistem gradnje objašnjava zašto je naša 'pećinica' bila toliko originalna.

Happy room: Toalet kod bazena ima zavesu umesto vrata. Dune vetar, a neko ostane sedeći na WC šolji... hvataj zavesu! Inače, u drugom lodžu sam sedela na WC šolji u svojoj kućici i imala pogled pravo na Kilimandžaro!

Da, imali smo bazen. Pa čak i saunu.

💫 Duhovno i kulturno nasleđe

Vodili su nas u Pećinu blagoslova, mesto gde se leče i zaceljuju rane iz borbi. Pitali smo ih zašto i kada se bore. "Masai se bore za ženu, za kravu i za zemlju," objasnili su.

Uz vatru koju su sami zapalili trljanjem štapa o daščicu, u pećini smo i mi dobili blagoslov. Bilo je to emotivno iskustvo; mnogi su izlazili plačući kad dobiju blagoslov. Tako smo se šalili. Suze su bile više zbog dima nego duhovnosti.

Sledeća je bila Pećina oproštaja do koje se dolazi prolaskom kroz kanjon. Tu se traži oproštaj tako što se daje grančica onom ko treba da oprosti, da kazni onog što je zgrešio i oprosti mu.

Tokom večeri, sedeli smo oko logorske vatre slušajući priče o njihovim običajima. Otac bira sinu prvu ženu. Govore jezik Maa, a ne Svahili. Zanimljivo je da su zbog engleske kolonizacije (do 1961.) dobili engleska imena, pa se naš vozač zove Aleks, a Sandra je uobičajeno ime.

🦁 Lavovi, ples i flert

Predveče su nas vodili da nas uče kako se baca koplje i tako ubije lav. Nekada su dan i noć slavili ubistvo lava, koje bi se dešavalo kada lav napadne njihovu stoku.

Danas je kažnjivo ubiti lava. Vlada isplati deo odštete za ubijenu kravu. Sada se skupe Masai u grupi od 10-15 ratnika da oteraju lava i sačuvaju stoku.

Uz zalazak sunca dobili smo još jedan ples dobrodošlice. Masai plešu vrišteći i mekećući, a devojke i momci prilaze jedni drugima. Po ushićenim reakcijama, zaključila sam da je tu bilo i udvaranja.

Kasnije su prilazili i nama uz dodir rame o rame, što je znak poštovanja, mada je bilo i koketiranja. Svaki Masai je prilazio skoro uvek istoj devojci! Mene je odabrao najmanji među njima, ali sam ipak bila počastvovana što sam odabrana.

Jedan je bio baš smešan: prilazio je Nataši smešeći se, a zatim njenom suprugu, Slavi, gledajući ga mrko. Sve je to deo šoua!

Plesali smo i mi sa njima, a žene su dobile obruč oko vrata koji treba da poskakuje tokom plesa. Za kraj smo se pozdravili. Pozdrav Masaia je: desnu ruku nam stave na desno rame, tako i mi njima na njihovo, ali da se ruke ukrste.

🌍 Austrijanka, biznis i kornjače

Upoznali smo Austrijanku koja je sa ćerkom otvorila ovo mesto. U zamenu za zemlju za hotel, podigla im je škole i vrlo modernu bolnicu gde je za trudnice besplatno.

Hotel je uređen u njihovom stilu, rade Masaiji, a 75 posto zarade ide direktno Masai zajednici. Dirljiva je ta njena podrška.

Bonus: Jedan domaćin je rešio da nam pokaže kornjače. Njih preko deset, koje su se sakrile. Donosio nam je jednu po jednu, radujući se kao malo dete kad ih pronađe. Kornjače kažu "hhhh" kada ih podigne. Nisu baš oduševljene... ili ga možda pozdravljaju!

🌄 Buđenje i Kilimandžaro

Buđenje. Sedim za drvenim stolom ispred kuće od blata, uz izlazak sunca i pogled na beskrajno prostranstvo. Jedan od onih dana kad kažeš: hvala ti, živote.

Ko rano rani, dve sreće grabi, pa nam se prikazao i potpuno se video stidljivi Kilimandžaro, koji se inače skriva u oblacima. Prikazao se kao poklon našem vodiču, Vladi Zanzibarcu, koji je taj dan slavio rođendan, jer on obožava Kilimandžaro.

Već raspoznajem puteve, razlikujem kuće po lodžu. Ovde treba doći na detoksikaciju, pročišćavanje misli i pluća. Čist vazduh i organska hrana.

Posle nas je Masai vodao po nedođiji oko kućica i pričao o biljkama. Objasnio nam je da Masaiji nemaju malariju i ne grizu ih komarci jer jedu neku gorku biljku. Istina, ta biljka je takva da od nje povraćaju, ali im daje imunitet. Pokazao nam je i biljku koju mažu na koplje kao Bušmani, čime ubijaju životinje.

🥂 Oproštaj

Posle doručka, kad smo sedeli napolju i gledali Kilimandžaro uz bezalkoholne likere od lubenice i nane, pojavljuju se Masaiji. Sa pesmom i tortom čestitali su Vladi rođendan sa sve Kilimandžarom u pozadini. E, to je bio trenutak za pamćenje.

Masai su nas i ispratili. Dva reda ratnika došli su u restoran, možda simulirajući borbu štitovima, a zatim je usledio tradicionalni ples i pesma. Kod džipova su se opet okupili i ispraćaj je bio uz pesmu.

Okrenula sam se dok je džip odlazio i videla kako im je Austrijanka pokazala palcem "like", da ih ohrabri, da su nas lepo ispratili.

Kada smo išli po kofere, Masai me uhvatio za ruku dok smo se penjali uz brdo da lakše idem. Predstavio se: on je DJ, voli muziku. Upitala sam ga da li voli da peva, a on je rekao "Da". I tako smo se dva Masaija i ja penjali uz brdo ka kolibi i pevali: "Jumbo jumbo bwana, habari gani, misuri sana..."

💖 Zaključak

Ovo putovanje nije bilo samo safari, niti samo tirkizne plaže, već dubok zaron u kulturu i način života koji je istovremeno surov i predivan. Naučilo me je da i dalje mogu da se iznenadim, oduševim i prepustim, bez obzira na godine, obaveze i brige koje nosim sa sobom. Da pustim ego i živim jednostavnije.

Ono što najviše ostaje u sećanju je osećaj: toplota termofora pod jorganom-planinom, sablasno zveckanje ukrasa u kućici od blata, miris dima u pećini blagoslova i, najvažnije, širok osmeh Masaija. Došli smo po avanturu, a otišli smo sa pročišćenim mislima, punim plućima čistog vazduha i srcem ispunjenim zahvalnošću.

Masai ratnici u tradicionalnoj odeći tokom dočeka u Masai Lodge-u