Živopisna Tanzanija

Mnemba

Novi dan, novi izlet.

Vozimo se čamcem. Prvi zadatak nam je da vidimo delfine. Ugledali smo jednog i idemo za njim, kao i gomila drugih čamaca. Pretvorilo se u poteru za jednim uplašenim delfinom koji je već frustriran jer je izgubio svoje jato. Početno ushićenje što smo videli delfina nestaje.

Stigli smo do koralnog grebena i idemo na snorkeling. Ima dosta žućkastih ribica sa uspravnim crnim štraftama. Nešto se sećam da mi poslednji put nisu legla peraja pa odlučujem da plivam bez njih. Disalicu sam na Maldivima koristila neprekidno, ali ovde nešto ne ide i ronim na dah. Krećemo za vodičem. Posle ga gubim iz vida, ali vidimo neke ljude u vodi, valjda su našli ribice. Bez problema stižemo do njih. Ribica nešto slabo.

Da se vratimo do čamca. Nešto mi teže ide. Shvatam da ima struja koje su me odnele, pa mi je lako bilo da otplivam, ali mi je sada teže da se vratim. Bojim se da ću izgubiti snagu. Zamolim dvojicu sa perajima da me povuku. Uspeli par metara i umorili se. Vidim jednog lokalca, mislim se možda je on žilaviji, ali on ni ne pokušava nego mi dozove čamac. Sa čamca su hranili ribice pa se okupilo jato većih. Kad je čamac stigao do našeg, još sam malo tu okolo ronila i ispostavilo se da tu ima najviše ribica. Nisam trebala nigde ni da idem. Za gledanje delfina sam pročitala da je bolje ići rano ujutru kada dođu tu da jedu. Tada su viđali jata.

Koralni greben na kom se sve ovo dešava je pored ostrva koje je Bil Gejts dobio jer je vakcinama smanjio malariju. U početku je samo on boravio u kući, a sada je i izdaje. Pored ostrva je peščani sprud na kom smo bili. Na Maldivima sam to preskočila misleći što bih išla tamo kad nema hlada, a ovde imam lep hlad palmi. Međutim, jeste fora. Na jednom mestu se sudara voda koja dolazi sa dve strane. Ovde je kristalno bistra vodica.

Jedan mladić se šeta sa majmunom za slikanje. Želela bih, ali neću da ga podržim jer je to ipak zlostavljanje. Prilazi, očekivano mi majmun skače na rame, ali neću da plaćam. Počastila sam ih voćem koje smo dobili. Ananas je njami, a prijaju i banane i lubenice. Boris se slika sa majmunom. Ja nisam pored njega, nego malo podalje, preko puta. Vlasnik da uzme majmuna, a ovaj hop odskoči i skoči na mene. Baš sam se iznenadila. I tako se avanture sa majmunima nastavljaju (otimanje o bananu na Tajlandu, svađa zbog jabuke u Japanu, tri majmuna na meni u Indiji jedu grožđe).

Vratili smo se u Nungwi i imali zajednički ručak na plaži u Vladinom omiljenom restoranu. To je bilo baš lepo, a ja sam se osećala posebno svečano u mojoj hakuna matata haljini.

Velika je vlaga i peškiri se teško suše. Sreća pa na recepciji možemo da ih zamenjujemo. Ostaje problem sa sušenjem kupaćih.

Već danima lovim gde su akrobate na plaži. Večeras sedimo u restoranu na večeri, a oni stali ispred našeg stola. Kaže Olbina: „Kako su znali i došli baš ispred tebe.“

Prosečni vek na ostrvu je 55 godina. Imam osećaj da smo mi najstarije na ostrvu. Masai mi dovikuju kad prođem: „Hello Sandra, how are you, good? All good today?“

Treba izbori da im budu za oko mesec dana. Baš su aktivni sa predizbornim kampanjama. Viđala sam ih kako čekaju autobus, voze se u kamionu, stoje okupljeni i nešto pričaju. Uglavnom vole i predsednicu Tanzanije i predsednika Zanzibara i drže njihove slike po hotelima i prodavnicama.

Nekako mi njihov izraz lica često deluje nadrndano. Međutim, kad im mahnem iz autobusa, samo im se rastoči osmeh.

Duško voli sve od limuna. Našla sam mu keks sa limunom, made in Africa. Kaže da je bio odličan.

Šetamo uveče Olbina i ja. Prilazi joj lik. Hoćeš kremu za sunčanje? Ne. A marihuanu, hašiš? Mi zinule.

Mnemba ostrvo, snorkeling, sprud Zanzibar

Ne propustite sledeću avanturu!

Kad Sandra krene u novi kraj sveta, vaš inbox prvi sazna. Prijavite se i stižu vam sve nove priče mejlom.