Živopisna Tanzanija

Safari Ngorongoro i lavovi na medenom mesecu

Videvši koliko me nosi adrenalin, naš divni vodič Vlada Zanzibarac mi je ustupio mesto napred, pored vozača, i nemam dovoljno reči da mu zahvalim na tome. Em sam životinje odlično videla, em sam imala prilike da popričam sa našim vozačem, pripadnikom Masai plemena, Aleksom.

Aleks mi je rekao da naziv nacionalnog parka Ngorongoro potiče od onomatopeje kojom imitiraju zvonjenje zvona na vratu krava. To je krater nastao erupcijom vulkana koji je bio najviša planina na svetu. Zato imamo kružnu ravnicu ograničenu obroncima. Tu žirafama i slonovima nije bilo zgodno da se spuste, pa ih nema. Mene podseća na ono mesto koje Mufasa traži i nalazi u crtanom Kralj lavova. Tu se nalazi i jezero, preko potrebno za vodu.

Ovo je jedino mesto gde ljudi žive u nacionalnom parku. Pripadnicima Masai plemena vlada je dozvolila da ostanu na svojim ognjištima jer ne ubijaju i ne jedu divlje životinje. Međutim, svoju stoku ne smeju da napajaju na jezeru, da ne bi prenela neku bolest divljim životinjama.

S obzirom na to da juče u nacionalnom parku Tarangiri nismo videli lavove, želja za njima je rasla. Videli smo prvo bizona, jednog od „velike petorke”.

I već sledeći bili su lavovi. Par: mužjak i ženka. Aleks kaže da su na medenom mesecu jer su sami. Naprave par koraka pa legnu. Umorni su. Kaže Aleks da imaju nekoliko odnosa na sat vremena. Kako ženka ustane, mužjak ustaje za njom. Samo je prati. I ne mogu da verujem! Idu pravo prema nama! Pravo prema džipu. Spetljala sam se od uzbuđenja. Nisam znala da li da slikam ili da snimam. Prolaze tik pored džipa, potpuno nezainteresovani za nas. Kakav početak današnjeg safarija! Kakva euforija!

Odmah posle toga smo otišli na doručak. Na oko 100 metara od mesta gde su lavovi prošli. To mi je bilo neverovatno. Svima bi nam osmeh išao oko glave da nemamo uši. Ushićeni doručkujemo. Kako ko dobija šolju - oduševljava se. Rekoh: „Sad, posle lavova, sve nam je ekstra.“ A onda - gospodin Miloki, organizator safarija, se potrudio i svakome je na šolju odštampao njegovo ime. To je bio razlog oduševljavanja šoljicama.

Nastavljamo euforično. Krda gnuova i zebri su ogromna. Među njima su i antilope. To je zaista prizor koji se pamti!

Viđamo i šakale, hijene, nilske konje. Međutim najveće iznenađenje su mi bile morke usred stepe.

Ali uzbuđenje dostiže vrhunac kada ugledamo par lavica sa lavićima. Treba nam dvogled da ih bolje vidimo, pa se smenjujemo.

Dobili smo i ručak. Ovaj put uz jezero sa natpisom: „Čuvaj se nilskih konja!”

Tu je i čopor nestašnih majmuna. Ima i beba. Oduvek imam neku posebnu vezu sa majmunima, pa tako i ovaj put. Od nas petnaestoro za stolom, majmun je skočio baš kod mog ramena i ukrao moju hranu! Hranu su krali i žuti vrapčići, a muvala se tuda i neka ogromna crna roda.

Nosorog je takođe jedan od predstavnika Velike petorke koje bi valjalo videti. Međutim, oni se zavuku u udubljenja da se zaštite od vetra i teško ih je videti. Dobili smo dojavu da je rendžer otišao da ih potera. I vidimo scenu: rendžer u džipu juri nosoroga par sekundi. Nosorog u trenutku shvata da on baš i ne mora da beži, okreće se i kreće da juri rendžera! Nama je bilo komično. Rendžeri su prošli nepovređeni.

Naišli smo i na baš lep zeleni deo. Kao oaza sa životinjama. Na jezeru je bilo baš puno flamingosa. Videli smo opet životinje od juče: noja, zebre, gnuove, hijene, šakale, antilope, divlje svinje...

Bili smo u džipu od šest ujutru do šest popodne po truckavom putu, i da mi je neko rekao da ću to preživeti - ne bih mu verovala. A ja sam tražila još!

Ngorongoro, Masai kuće