Živopisna Tanzanija

Nungwi

Stigle smo kasno u smeštaj, ali mi moj neizdrž nije dao mira, pa sam navila sat i ustala ranije da sve postignem.

Prvo sam htela da obiđem selo. Rodžes je prvi čovek kog sam upoznala na ulici, vodao me kao prvi čika Japanac u Japanu. Potpuno mi se posvetio i šetao sa mnom. Slično iskustvo, osećaj već viđenog.

Obožavam svoj “me time”, kad sam sama, ništa me ne ometa i samo upijam.

Obilazila sam selo, prodavnice su se tek otvarale. U Nungwiju imaju Pringles čips u radnjama i markiranu kozmetiku. Verovatno to traže turisti.

Uniformisana deca su išla u školu. Sreća, sreća, radost. Videla sam i tri zagrljena dečaka kako idu, stariji koji vode baš malenu decu, devojčice s belim maramama. Ovde devojčice ranije dobijaju marame nego na Maldivima.

Ulice su bezbedne. Trgovci dozivaju: “Odakle si, dobrodošao! Free look!” (besplatno pogledaj). Kad se okrenete da pođete, nije problem, samo dovikuju “Later, later”. Jedan prodavac mi tako reče “Later”, ja ponovim “Later”, a on reče: “Slikaj me da me zapamtiš. Pobrkaćeš me s drugima.” I ja šta ću, slikala ga.

Kupila sam roza šarenu tašnicu koja mi se svidela na prvi pogled. Pitala sam koliko je, i reče 10 (10.000 šilinga, što je skoro duplo manje od dolara). Ja mislila da su dolari u pitanju. Čula sam da su na ostrvu iznenađujuće poskupi, ali baš mi se svidela tašnica i ja je platim. Mora da se trgovac obradovao.

Videla sam Masaije kako prodaju rukotvorine od perlica, tezge s voćem, muškarce kako sede na klupama i čekaju dok im žena sprema hranu.

Nakon ovog sjajnog iskustva u selu otišla sam na kupanje baš kad je bila savršena oseka. Bila sam sama u tirkiznoj vodici. Videla sam vodoskok ribica. Luda, pojurila da vidim veliku ribu od koje beže. Nema je…

Gledam restoran drveni uz obalu i mislim se: koji buržuji tu mogu da jedu? Blago njima! Kad ono, to je restoran našeg hotela koji je bio na samoj plaži. Imao je i bazen i ležaljke. Svaki naredni smeštaj nam je imao i bazen, a ja se nisam okupala niti u jednom. U moru, naravno, jesam.

Posle toga red je došao i na doručak koji je bio ekstra. Povrće grilovano, krilca u medu, voće. Baš je lepo, ali sam već od prvog obroka, koji je termički obrađen, fasovala čuvenu dijareju.

Ono što je razlika u odnosu na Indiju je da ovde žene rade i kao konobarice i na recepciji. Konobarice nam stoje bukvalno pored stola kad vide da smo pri kraju sa jelom i vrebaju prazne tanjire.

Vodič nas je poveo u obilazak da nam pokaže plaže, selo, povoljne restorane i menjačnicu. Uz obalu su vrlo lepi restorani od drveta i trske koji se odlično uklapaju u ambijent. Plaža se do tada potpuno povukla. To se dešava kada je pun mesec. Inače, plima i oseka bile su sasvim ok ostalih dana. Tu, na Nungwiju i na Kendwi, sever ostrva, su najmanje plima i oseka.

Videli smo i glavni trg, jedno zemljano prostranstvo. Bili smo u menjačnici i dobili popriličan svežanj tanzanijskih šilinga za 200 dolara. Dopale su mi se novčanice sa lavom na sebi.

Pao nam je pravi tropski pljusak. Sakrili smo se ispod strehe kod prodavnice. Došla su i tri đaka. Pitala sam jednog da li smem da ga slikam. Rekao je ne. U redu. Par sekundi kasnije mi se okreće sa najlepšim, fotogeničnim osmehom i kaže: "Plati pa slikaj." Preporuka je da se deci ne daje novac jer se tako uče da prose, tako da nema ništa od slike. Zaista nam ni jedno dete nije prišlo da prosi.

Na plaži prilaze, pričaju, nude i kažu: "Podrži me kupovinom."

Posle šetnje kreće moj stomak. Srećom, vodič Vlada Zanzibarac mi je otišao po loperamid koji mi je rešio nevolje (a i drugima u grupi kada je zatrebalo), tako da sam ja još taj dan skakala sa Masaiima na plaži.

Zalazak na plaži bude kao neka svečanost. Tako svi živnu. Luda neka atmosfera. Donose se stolovi, peče se riba, svet se okuplja, neki igraju fudbal, neki plešu.

Struja nestaje svaki dan, redovno oko pola sedam, sedam, jer tada ljudi dolaze sa plaže, zalazi sunce, svi koriste struju. Nama je nestalo dok smo bile u restoranu. Reko, kako će sada da završe večeru? Ali nije bilo problema. Prekidi su kratkotrajni. To se dešava jer im je privatnik preuzeo elektrodistribuciju. Eto pouke mojoj Elektrodistribuciji.

Jednom sam zaboravila šešir kod recepcije. Uredno su mi ga sačuvali i vratili ga kada sam došla da pitam za njega.

Videla sam vrapce, muškog i ženskog. Isti kao kod nas. Samo što ih kod nas više nema. Od kad su im došle i vrane, slabo imaju šarenih ptičica. Osim jedne vrste fluorescentno plave.

Danju se vreme provodi na plaži. Sasvim sigurno ćete sresti potomke Masai ratnika kako prolaze i nude narukvice od perli a ako prošetate malo dalje možete naleteti i na krave.

A noću se možete prošetati selom, što je prednost Nungwija u odnosu na Kendwu koja nema lokalno selo.

Videla sam par puta da žena doji na sred ulice, iako joj je pokrivena glava i ne sme da joj se vidi kosa. To mi je bilo neobično, mada drago zbog beba.