Živopisna Tanzanija

Poseta školi

Sastali smo se ispred škole. Seli na klupu. Devojčice su se okupile oko nas. Čekaju da im nešto damo. Meni neprijatno. Pitam Vladu: „Da li možemo sada da im damo?“ Kaže on: „Pa i to su deca.“ Istina. Rekoh: „Neće se potući?“ „Neće.“

Kad sam ja otvorila kilogram bombona, nastao je grabež - sve ruka preko ruke. Mislim se, nismo ni mi bolji kad se nešto deli ili kad su sniženja.

Olbina je primetila da jedna devojčica nije prišla. Njoj sam dala bombone i dobila najlepši osmeh na svetu.

Kasnije smo ušli u školu gde nam je direktor pričao o izazovima sa kojima se nose - mali broj nastavnika na puno dece... Imaju lepe predmete. Tu smo ostavili novčane donacije.

Posetili smo najmanju decu. Oni su sedeli na šarenim plastičnim stolicama za stolićima. Nisu smeli da ustaju. Čula sam da učiteljica ima prut pa posle dobiju prutom ako nisu slušali. Poslušno su sedeli za stolovima i čekali svoj red. Pevali su nam i brojali na engleskom.

Srela sam još jednom ona devojčicu i tutnula joj još bombona i namignula joj. Tako se slatko nasmejala.

Vlada nam je rekao da ostavimo nešto i za decu na kopnu, jer ovima na Zanzibaru svi donose, a tamo se ređe ide.

Jedino nismo znali da na lokalnom letu imamo tri kile manje koje možemo poneti, ali smo nekako prošli. Vlada mi je poneo kilogram čokoladica, a Mina sveske, flomastere, drvene bojice, balone, nalepnice i bojanke.

Nungwi Zanzibar škola đaci

Ne propustite sledeću avanturu!

Kad Sandra krene u novi kraj sveta, vaš inbox prvi sazna. Prijavite se i stižu vam sve nove priče mejlom.