Živopisna Tanzanija

Od zoo-vrta do safarija u Tarangiriju

Odrasli smo na Diznijevim crtaćima verujući da su životinje i ljudi prijatelji. Radovala sam se svakom odlasku u zoološki vrt. Usplahireno sam uvek bila u nedoumici - da li još malo da posmatram neku životinju ili da požurim do sledeće. Odrastajući, shvatila sam da su životinje u zoo-vrtovima zlostavljane. I više mi nije bilo zadovoljstvo da ih gledam u kavezima. Ali negde je u meni ostala ona devojčica koja bi ih tako rado posmatrala.

Naravno da sam čula za safari, ali mi je dugo bio nedostupan. Do momenta kad sam shvatila da više nije. I tada je bilo crći-pući, za mesec dana sam otišla.

Dočekala sam i taj dan. Mi u džipu, prašnjav put, i krećemo. Ušli smo u Nacionalni park Tarangiri. Kladimo se koju ćemo životinju prvo videti. Iiiii... Zaustavljamo se pred jednim blatnjavim brdašcem. OK, šta je sad ovo? Ovo su napravili termiti. Njihova kraljica... bla, bla, bla. Njihovi vojnici... bla, bla, bla. (Zaista me nije zanimalo.) Ne mogu da verujem! Došli smo u nacionalni park i ti me držiš pred gomilom blata? Gas, čoveče, idemo!

Prve smo videli moje drage majmune. Zanimljivi su, ali njih sam već imala prilike da viđam slobodne. I dalje mi je interesantno da ih posmatram.

Naišli smo na gnuove. "Dobro," pomislih. "Daj nešto interesantnije."

Vozimo se dalje. Sve to traje. Mi nestrpljivi. U daljini vidimo kao mrvice par zebri. Slikala sam ih. Zaokružiću ih na slici i reći: "Eno, tu su bile zebre." Bila sam već pomalo razočarana. Više životinja ima u jednom zoološkom vrtu.

Vozimo se dalje. Žirafa! Ispozirala nam je. Smešna mi je kako hoda. Kakva li je tek kada trči? Raspoloženje raste.

Krdo slonova! To se traži! Ima i malenih beba. I mužjaka sa kljovama. Jedan veliki, stari slon je rešio da dođe skroz do našeg džipa. Raširio je uši i gleda nas. Oči u oči sa slonom, gde je on gazda. Da li nam to preti? Vodič kaže: "Sedite u džip i tišina. Nije šala." Stajao je još neko vreme, a onda je počeo da mlati surlom po prašini, gubeći interes za nas. Sad je već adrenalin na nivou.

Tražili smo i tražili lavove, ali ih nismo našli. Produžili smo zbog toga turu. Taman je sunce krenulo da zalazi, nije bila tolika vrućina, pa su i životinje živnule.

Prešle su put ispred nas i zebre, više puta, gnuovi, žirafa, noj, slonovi, antilope, pa i ona mini, najmanja, šakali, divlje svinje. To je već safari kako se zamišlja, pa i više od toga, jer su ove životinje bile tik do našeg džipa.

U jednom momentu nam je uleteo roj nekih insekata u džip. Najsličniji su muvama, ali su mršaviji i sa neprozirnim krilima. Imali smo utisak da pecnu i pre nego što su sleteli na nas. Kreće panika. Digni krov da izlete! Ne, uleću nove! Spusti krov i lupaj ove! Stradale su i omiljene kupljene šarene lepeze, lupajući ih po staklima. Mislila sam da ću da stradam od lava, a ne od muva! Valjda nisu ce-ce muve. Trajala je naša herojska borba, ali smo nekako pobedili.

Opšti utisak 5*. Ispunila sam san Dizni devojčici. Ponovila bih opet!

Tarangiri, gnu