Predgovor
Indija: živopisna, egzotična, zanosna, opojna, inspirativna, bajkovita.
Indija, zemlja toplih osmeha, širokog srca, lepote različitosti i izazova.
Rekli su: ništa te ne može pripremiti za Indiju, koliko god video zapisa pogledala. I ne može. Ništa te ne može pripremiti... na lepotu, ljudskost, skromnost. Nigde toliko osmeha i odobravanja nisam dobila.
Da, svesna sam da je sigurno različito jer smo bili u grupi i sa pet muškaraca, uz stalnu pratnju lokalca, što nas je činilo zaštićenim i ušuškanim.
Al da krenemo od početka. Ili još pre početka.
Koleginica Maja i ja komentarišemo izjavu naše treće koleginice kako ona putuje samo sa agencijama jer je hedonista i voli da uživa. Booože. Nas dve, nikada. Nas da šišaju sa tim cenama kada mi možemo svako putovanje duplo jeftinije da organizujemo i pri tom da nas vodaju ko ovčice po znamenitostima koje oni odaberu i samo ih protrčavamo, jedva nešto stignemo da vidimo da bismo posle sedeli po nekim šopinzima, gubili vreme. Nas dve, ma, vređa nam inteligenciju i sama pomisao na putovanje sa agencijom.
Par meseci kasnije, gle ironije, eto ti baš nas dve sa ruksazima na leđima stojimo na aerodromu ispred vodiča. Da, agencija. I put u Indiju. Jer za Indiju nismo dovoljno hrabre, ili lude, kako god, da idemo same. Sa nama su još i Vesna, nekadašnja koleginica ali uvek prijateljica i moja posebna drugarica sa mora koju sam upoznala plivajući u zalazak sunca svako veče, Nataša. Realno je ne poznajem, ali osetim da mi prija.
Sama sam se prijavila agenciji jer takva ponuda se ne propušta. Bogat program, sajamski popust, Indija. Druga na putničkoj listi moje majke, a prvi Japan smo već obišli. Međutim, brzinom svetlosti mi se pridružuju i njih tri (idemo? – idemo) i istog dana se sve prijavljujemo, nemajući pojma šta nas čeka ali maksimalno uzbuđene.
I nas četiri gracije sa devetoro baš mladih krećemo u avanturu. Naša grupica.
Al da opet krenem od početka.
Maja je pokupila kolima Vesnu i mene, vozimo se na aerodrom. Kezimo se, srećne, osmeh bi išao oko ušiju da može. Muzika u kolima. Baš neka zabavna domaća pesma što ja volim. Pevam na sav glas, ruke gore, ovo je život, hvalim Majin izbor.
Stižemo na aerodrom, hoću li prepoznati Natašu? Hoću, zagrljaji sreće i uzbuđenja. Idemooo. Pilići oko nas. Slatki su ali još nepoznati.
Pogled na morence iz aviona. Obožavam.
Prvi izazov Istanbul. Nije da imamo baš vremena na pretek, i da ne rizikujemo da nam odleti avion za Indiju, ali pod adrenalinom rešismo da ga vidimo. Maja ima plan, voda nas po metroima, presedamo ali nas nepogrešivo dovede do Aja Sofije i Plave džamije. Još su lepše nego što ih pamtim, što nije teško jer sam ih videla kad sam bila nezainteresovani tinejdžer. Slikanje, divljenje prizorima. Hej, u Istanbulu smo! Šetanje kroz neki park koji još nije prolistao pa je fucnut, ali žvaćemo đevreke, osmeh ne skidamo, sve nam je divno. Hajd sad trk nazad, Vesna u ful kondiciji, bila bi spremna i maraton da trči, otrča ispred nas. Nas tri kaskamo za njom. Sve više hukćemo. Ne popušta ona tempo. Preznojava se Nataša, preznojavam se ja. Galat kula se belasa na brdu preko. Treba stići do mosta, pa preko reke, pa na vrh brda. Trčeći. Ma, zaj*bi. Nataša i ja se pogledale, pogledale u taksiste na stanici, al u tih par sekundi Vesna je već otrčala, taksisti ostaju iza nas. Tužan pogled ka njima. Kreće ograda uz kolovoz. Nestaje nada za taksijem. I tako u nekom momentu rupa u ogradi, prolazi taksi, ja dižem ruku i on staje. Yes! Naravno pitam koliko košta do Galat kule. 10 evra. Ma fantazija, idemo. Vraćaju se Vesna i Maja, kad taksista kaže puno vas je, 20 evra. Ok. Dam mu crvenih 10 evra, 10 Nataša, stavlja ih u džep i vraća 10 crvenih lira, turskih. Reko ne trebaju mi, hvala. I krene da se dere da uzmem, šta ću, nerado uzmem, kad reče daj mi sad opet 10 evra. I tako nas vožnja koštala 30 evra. Prevarant jedan. Kao fol ja mu dala lire umesto evra. Platimo mi, šta ćemo, jedva dočekasmo da izađemo iz taksija i rešimo se nadrndanog, bezobraznog taksiste. Mentalna zabeleška: čuvaj se turskih taksista prevaranata. Vesna i Maja rekoše da je trebao da zaseda plenum oko odluke za taksi, ali Nataša i ja se samo osvrnusmo sa osmejkom, bacajući pogled sa brda na most i put, zadovoljne što nismo morale to sve da pretrčimo. Plan je bio da sednemo i popijemo nešto, al tu se Vesna i Maja nekako zbune, izbačene iz koloseka, pomešaju koliko nam je vremena ostalo i rešimo da piće ipak ne popijemo nego trčimo na aerodrom. Galat kulu smo samo videli na kraju ulice, mahnuli joj i juriš nazad. Kod metro stanice smo shvatili da vremena ipak imamo ali smo sada opušteno i lagano išle nazad, ja presrećna što nema stresa hoćemo li stići na avion, nego lagano nogu pred nogu. Želju da vidim Istanbul još jednom, ostvarila. Zadovoljna. Uživale u laganom povratku na aerodrom.
Avion ok. Odspavala, jela dva obroka. Uvek su mi slatki ti obroci u avionu. Slećemo. Dodirnuli smo tlo Indije. Sad sam u Indiji. Zjuuu. Koji sam ja sebi car.
Vremenska razlika je 4.5 sata. Četiri i pola sata. Nikada nisam čula da vremenska razlika može da se meri na pola sata.
Ne propustite sledeću avanturu!
Kad Sandra krene u novi kraj sveta, vaš inbox prvi sazna. Prijavite se i stižu vam sve nove priče mejlom.