Ljudi u Jordanu su ljubazni, mirni i nenametljivi.

Od kontakata bismo imali u prolazu: odakle ste, dobrodošle. I to je toliko simpatičan pristup da sam primenila kod nas u prodavnici na građevince iz Nepala i samo im se osmeh razlio preko lica. Eto jedna od korisnih stvari koju sam naučila na putovanju i najlepši suvenir koji sam mogla da ponesem.

Čak su nas i policajci na putu zaustavljali samo da bi nam rekli “welcome”.

Pokušavali su da nas zaustave ili bar uspore i ležeći policajci koji su bili na svakom koraku čak i na putevima van grada.

Meni se jako dopalo što rado pristaju na fotografisanje i često pokažu palac za "Like" uz osmeh, jer volim da fotografišem.

U Petri je jedna Beduinka prodavala ukrase za jelku. Slikala sam je uz osmeh. Bila je zamotana i mlada, a već sam videla prekoran pogled prijateljice.

Beduinka je tražila da vidi sliku. Na moje iznenađenje, rekla je: “Lepa sam, stavi me na instagram”.

Potpuna suprotnost nam se desila u Aqabi.

Videli smo mesto i pitale se da li tu sme da se parkira. Pored su bile žene, njih više i jedan mladi čovek sa bebom.

Pogledala sam u jednu mladu zamotanu ženu u želji da joj se obratim. Ona je samo raširila oči, prešla prstom preko vrata i očima pokazala na muškarca.

Pitala sam njega i on mi je uz najlepši osmeh rekao da je u redu da parkiramo. Nelagodan osećaj u stomaku je ostao. Verujem da im je zabranjeno da pričaju sa strancima uopšte.

Opet nasuprot njoj, sreli smo jednog vrlo pričljivog i simpatičnog Arapina koji je nekada, gle čuda, živeo i radio u Srbiji. Kad nam je rekao kako naši muškarci psuju kad popiju rakiju, uz sočnu srpsku psovku, toliko smo se iznenadile da je to izazvalo salvu smeha.

Sledi susret sa čovekom koji nam je usred noći prišao i otključao Nimfeum, drevnu rimsku fontanu, u Amanu, da bismo ušle i videle. Usput je pričao na telefon i prevodio. Ženica pored mene, turistički vodič u Turskoj po starim rimskim gradovima, nije mogla da veruje. Kaže tu je već jedanaesti put i sada joj je prvi put otvoreno.

Naišla sam na dečaka koji je držao plavooku mačku. Krenula sam da slikam mačku i pojavi se njegova starija sestra koja nije bila zadovoljna kako je on drži, uzela je mačku u svoje ruke i podigla je da se bolje vidi dok je ja slikam. Malo dalje sam ih opet srela i tad mi je njihova mama ponudila mačku na poklon.

U Wadi Musi nas je gazda vodio na brdo da gledamo zalazak sunca, skuvao nam čaj.

U Madabi su me ljudi iz radionice pozvali da im se pridružim u pravljenju mozaika.

U Džerašu mi je prodavac prodao kanap za maramu za muškarce i uredno mi je stavio na glavu ali mi je rekao uz osmeh da sam lepa i da, ako mi treba muž, on je ovde.

U Petri su se Beduini nudili za razne usluge. Od jahanja magaraca, do prodaje koječega, do usluga slikanja i snimanja za koje su maheri.

Iznenadilo me što su u pećini preko puta Manastira postavili neke šarene tepihe koje redovno čiste a traže koliko daš da se tu slikaš.

U Amanu smo se čuknule kolima ispred samog hotela. Menadžer hotela je odmah došao, pozvao policiju. Sve je odrađeno, čak je osiguranje na kraju isplatilo štetu.

U Aqabi u supermarketu su nas pozvali da probamo sir i kavijar.

Religija je prisutna u svakodnevnom životu, ali se ne nameće. Pozivi na molitvu se čuju više puta dnevno i brzo postanu deo ambijenta.