Petra: Između suza radosnica, 800 stepenika i jedne Tojote

Došao je i taj dan, dan za susret sa svetskim čudom. Petru možete obići na dva načina. Većina bira klasičnu rutu od Riznice ka unutrašnjosti i nazad, ali mi smo se odlučile za „kontra smer“: od nazad, od Manastira ka Riznici. Savetovali su nas da je bolje spuštati se niz onih famoznih 800 stepenica nego ići uz njih. Samo nam malo treba da stignemo do Manastira. Ipak, to „malo“ do Manastira potrajalo je sat i po hoda kroz provalije i suve, nestvarne krajolike.

Akustika koja ne prašta, „zelene“ pomorandže i Manastir

Planina ima svoje uši. Dok me je prijateljica slikala sa ogromne udaljenosti, bila sam zatečena, svaki „klik“ njenog telefona čuo se kristalno jasno. Akustika je toliko neverovatna da bi vas u ovoj tišini svaki, pa i onaj najdiskretniji zvuk koji ste pokušali da zadržite za sebe, odao. Usput smo sretale beduine koji prodaju čajeve i sokove. Pomorandže su im zelene, ali neka vas to ne zavara; sok je toliko sladak da odmah vraća energiju. Stići do Manastira (Ad Deir) pre gužve je poseban uspeh. Bio je obasjan suncem, veličanstven i, samo naš. Uhvatile smo taj mir. Najlepše slike nastaju iz pećine preko puta; u donjoj beduini očekuju bakšiš, ali odmah iznad postoji deo gde je ulaz slobodan.

Beduinski marketing i WC iza zavese

Spuštanje niz 800 stepenica donosi susret sa „ženskim preduzetništvom“. Beduinke prodaju sve, od magneta do ukrasa za jelku, uz krilaticu „Women support women“. Jedna me je posebno iznenadila; nakon što sam je uslikala uz osmeh, očekivala sam negodovanje, a dobila sam: „Lepa sam, stavi me na Instagram!“

Kada vas nakon sati hodanja po steni pritisne potreba za toaletom, a oko vas je samo krš, rešenje se krije „iza zavese“. U jednom kafiću su me uputili upravo tamo, gde me je u toj potpunoj nedođiji dočekao uredan toalet sa vodom i školjkom. Prava mala pobeda civilizacije usred pustinje.

Izazov na klizavom kamenu

Iako su prizori nestvarni, Petra traži oprez. Stepenice nizbrdo često nisu stepenice, već zaobljene ploče prekrivene peskom. Gledala sam jadne magarce kako proklizavaju pod turistima i shvatila da je pešačenje, ma koliko naporno, jedina ispravna opcija. Na jednom delu stene su toliko šarene da podsećaju na Peru. Srećna sam što nisam ranije čitala o težini staze, možda bih odustala, a vredelo je svakog koraka. Krenule smo u 9 ujutru, a izašle u pola pet popodne, umorne, ali ispunjene. Petra nisu samo Riznica i Manastir. Petra je čitav grad. Videle smo i kraljevske grobnice, hram, amfiteatar, kolonadu, planinu u obliku kamile...

Onaj „Haaa“ momenat kod Riznice

Za one koji nisu u formi, postoji opcija električnih vozila od ulaza do Riznice, i nazad, za oko 30 evra, čime Riznica postaje svakom dostupna. Ništa ne može zameniti trenutak kada prođete kroz crveni klanac Sik i ugledate Riznicu. Koliko god sam se čudila ljudima koji plaču na taj prizor, i sama sam stajala sa očima punim suza i knedlom u grlu. Veličanstvena je. Na vrhu se vidi ćup koji su ljudi godinama rešetali mecima, verujući da krije zlato. Zato se i zove Riznica.

Noćna Petra je posebna priča. Svetlosni šou uz muziku objašnjava kako su Nabatejci klesali grad odgore nadole. Fascinantno i urađeno svetski.

Mit o beduinima i Tojota u pećini

Mladi švajcarski istraživač Johan Ludvig Burkhard je 1812. godine, vodiču rekao da je dao čvrst zavet da će žrtvovati kozu u čast proroka Arona na njegovom grobu i tako otkrio Petru. I dok vas zabavljaju priče kako se uz pomoć varke sa kozom ponovo otkrio ovaj grad, i realnost vas ponekad nasmeje. Videti Tojotu parkiranu duboko u jednoj pećini kvari mit o tome da beduini tu zaista žive, ali vam bude drago što su se modernizovali. Petra je bila najbolje čuvana tajna vekovima, a procenjuje se da je 85% grada i dalje pod zemljom. Dok šetate glavnim stazama, zapravo hodate iznad nekadašnjih pijaca i domova običnih ljudi koji su i dalje duboko sakriveni pod naslagama peska i vremena, čekajući neke nove istraživače.