Petar je probao da hoda po onoj razapetoj traci između palmi. I bogami, i bez dodatnih pomagala u vidu štapova za oslanjanje, uspeo je da pređe pola puta.
Posle kupanja, Duško i Petar su otišli pravo u sobu, a ja da naručim šta ćemo za ručak.
Usput sam srela decu: Saifa i Rahumata. Ponudili su mi da sednem pored njih u neku odmaralicu kojih ima svuda po ostrvu. Metalni ram sa ribarskom mrežom. To su neke njihove klupe, ali udobnije od naših, jer se u njima — leži.
Rahumat je imao malu kesicu sa žuto-braon prahom. To je progrizao i lickao. Pitala sam šta je to. Neki ljuti začin koji mama stavlja u nudle.
Raspitivali su se za Petra, šta smo danas radili...
Petar je ranije bio toliko druželjubiv, a sada ga je počeo hvatati pubertet, pa je stidljiv i više ne uleće među decu kao pre.
Sprijateljila sam se s jednom malenom devojčicom. Ona je slikala mene, pa ja nju, pa smo zajedno gledale slike. Mislim da ima tri godine. Pokazivala mi je i kako da se namestim za fotografiju.
Interesantno je kako pokazuje „dođi, dođi“. Dlanove postavi uz sebe, paralelno sa zemljom, okrenute na dole, pa savija prstiće prema sebi. Samo se smejala i bila slatka kao med.
Posle ručka, Petar i ja smo otišli da vidimo hoće li se pojaviti bebe ajkule, tamo gde se obično pojavljuju. Ali nismo bili dovoljno strpljivi i nismo ih videli. Odgledali smo zalazak sunca.
Ja sam posle odspavala, a oni su u devet bili na večeri.
Upravo mi je Petar vrlo razgovetno, u snu, rekao: „Pokaži palcem kada si počeo da snimaš i kada si završio.“
Kad Sandra krene u novi kraj sveta, vaš inbox prvi sazna. Prijavite se i stižu vam sve nove priče mejlom.