Danas ujutru sam nabasala na školu. Izuzetno lepa, prizemna, dugačka građevina. Belo plava. U dvorištu stazice, puno zelenila i cveća. Teren za odbojku. Nizak zeleni zid sa simpatičnim ilustracijama dece i motivacionim porukama. Tipa: vežbanje je zdravo, tehnologije nas povezuju.
Gomila dece čekala je da uđe. Na redu su bili dečaci u drečavo plavim majicama. Srela sam i Rahumata sa sestricom. Saif me baš obradovao kad mi je iza leđa viknuo: “Hello Sandra”. Njega srećemo svaki čas.
Kasnije, dok sam išla sa plaže, opet sam prošla pored škole. Mlađe devojke, devojčice sa maramama, igrale su košarku. To mi je bio baš čudan prizor.
Kupali smo se na gradskoj plaži, malo levo od restorana. Svideo nam se deo u vodi sa čistim peskom bez korala. Na Bikini plaži ima korala pa nije baš zgodno, iako smo dobili gumene sandalice za vodu, pa je ok, ali za Duška nisu imali dovoljno velike. Jedino što sam se ovde morala kupati u haljini.
Aslam je dobio nove goste (više nismo sami u kući, došla je porodica sa dečkićem). Petru je bilo malo krivo. Nije smeo samo sa mnom do plavetnila, ali je išao kad je išao i Duško.
Duško se iznenadio dubinom. I tu vuče okean kao Dunav. Uđemo pa se pustimo da nas nosi, a mi zjakamo u ribice. Bacali smo Petra. Malo igrali ribice. Duško je odspavao na plaži.
Ručali smo. Večerali. U neko doba otkrili da imaju sladoled u restoranu. Nije pisalo na meniju.
Kad Sandra krene u novi kraj sveta, vaš inbox prvi sazna. Prijavite se i stižu vam sve nove priče mejlom.