I nekako, posle svih muka i neizvesnosti, smo u petak, 2. marta, krenuli u avanturu. Da ne zaboravimo odakle smo pošli, slikali smo se ispred zgrade na snegu za slike „pre i posle“. Isto tako sam slikala i Beograd pod snegom da posle uporedimo sa Maldivima iz vazduha.
Prođosmo avionom oblake. Nebo nestvarno plavo, sunce upeklo kroz prozor, meni u glavi: „Maldivi, drž’te se, stižem!“ I tako, na brzinu, sam prebačena u letnje raspoloženje.
Stigli smo u Dubai, gde smo otkrili da Duško ima vizu samo za jedan ulazak. Nema veze – Petar i ja ćemo sami u obilazak. Ali, na terminalu 2 nema menjačnice, a treba nam za taksi, tako da smo rešili da smestimo Duška na terminal 3 i tamo razmenimo pare.
Kad smo mi tamo stigli... Sunce ti tvoje! Ono oooogromno. Naravno, najveći na svetu (oni tvrde da je sve njihovo „naj“ na svetu). Samo na terminalu se ne bismo našli, pa da se ne bismo pogubili, ostanemo svi na aerodromu. Od mesta gde su nas izbacili do gejta nam je trebalo sat vremena peške. A mi smo imali sedam na raspolaganju. Obilazili smo prodavnice. Petar je kupio kocku sa slikama Dubaija, što podseća, kako on kaže, na optičku iluziju.
Jeli smo. Sedeli po restoranima i kafićima. Bilo je toliko različitog i čudnog sveta. Najinteresantniji su mi bili Indijci sa belim heklanim kapicama, belim haljinama, japankama i – isto svi, a meni neobično – potšišanim bradama.
Kad smo stigli do gejta, tu je bilo desetak stolica. Sreća da smo našli mesta da sednemo. Stalno sam očekivala da čujem srpski, ali ništa. Čak ni jedan poznat jezik. I u avionu nam je pokazivao ćelavi crnac, a neko pričao na arapskom. Nisam ni prepoznala kad je prešao na engleski.
Međutim, pored nas su seli Mađari, pa sam se obradovala. U avionu za Dubai sam zapatila jednog malog Luku od godinu dana i šetala ga po avionu da mu mama odmori. Posle sam se sa njom ispričala i reče da živi u Dubaiju i da je stjuardesa u Emiratima.
Podučila me da su mi vezali karte i da prtljag sam ide za Male, ali moram da se javim na aerodromu u Dubaiju – i srećom da jesam – jer je puno kuckao na računaru i rekao: „Sad je dobro.“
Na aerodromu u Dubaiju Petar i ja smo rešavali ukrštene reči, dok je Duško spavao. A onda je Petru palo na pamet da na portretima ljudi docrtava dlake iz nosa. Farba zube, pa ispadnu krezubavi. Napravi opasne obrve... Toliko se zarazno kikotao da nisam mogla da odolim. Smejali smo se kao lepe lude, što nas je nekako održavalo budnim. Oči su mi se sklapale, al’ sam se bojala da ne ostanemo tu u čekaonici, a avion nam ode. Hvala Petru na zabavi i buđenju.
Posle, u onoj prostoriji pred avion – gomiletina sveta. Neće stati u avion! I mislim se: koliko ludog sveta ide na Maldive kad je tamo vanredno stanje, i pogledam onu – nije normalna, vodi i dete. I pomerim pogled i ugledam Petra, i rekoh samoj sebi: „A ko im kaže, ludačo jedna!“
I uđosmo mi u avion. A avion! Baš dobro što je Fly Dubai otkazao i da su nas preuzeli Emirati. Luksuz i uslužnost. Ogroman. Preko deset stjuardesa i stjuarta na svakom koraku. Nasmejani, uslužni, ljubazni. Neverovatni.
Videla sam stjuarta da je čučnuo pored jedne starije žene da ga bolje čuje – uz najlepši osmeh. Ženske imaju crvene kapice iz kojih vise bele marame. Interesantne. Setila sam se kako mi je mala Nata rekla da će me Arapi (ili muslimani?) razmaziti. Ima li jedan takav za poneti?
Stvarno su Emirati održali lekciju iz poslovnosti. Deci doneli bojanke i bojice. Svako ispred sebe ima monitor i daljinski i bira šta će da gleda. Petar je bio tako oduševljen – gledao i crtać, i film, i mislim igrao igricu. Duško je spavao – on zna sedeći, a ja ne mogu nikako. Malo dremkala i nisam celu noć spavala.
Petar je spavao u avionu do Dubaija. On je leteo pet sati, a ovaj do Maldiva tri. Raspametili smo se kad smo videli biznis klasu sa krevetima. E, i zbog toga bih volela biti bogata.
3. mart 2018.
Uglavnom, sletesmo na Maldive – glavni grad Male.
Petar ne može da gleda koliko mu se spava. Jako ljubazan Maldivljanin, koji je i Duška uspeo da osvoji, nas je dočekao sa tablom sa imenima i organizovao nam let na ostrvo pored našeg ostrva Maalhosa. I tražio da se slika sa nama za uspomenu.
Let lokalni na Maldivima je bio komičan. Na tacni su nam doneli posluženje – neke mlečne bombone. Svi smo uzeli po jednu. Onda je posle stjuardesa išla sa tacnom da pokupi papiriće od bombonica, po uzoru na one koji dele ručak, pa imaju šta i da pokupe posle.
Pogled iz aviona ne treba ni komentarisati. Ostrvca rasuta na sve strane po moru kao boginje, a srce – srećno.
Sletesmo i tu, posle trećeg aviona u 24 sata. I sad smo dalje išli gliserom. Vozio je samo nas. Ne da je jurio! Ja sam samo vikala: „Juhuuu!“, a Petar: „Mamaaa!“
I tako nas je dočekao poslednji – Aslam, koji je naš Maldivac i ne odvaja se od nas. Nismo se još odvažili da mu kažemo da nam više ne treba, ali i taj dan će doći. Ponaša se kao sluga. Sve nam uzima i nosi. Čeka u predvorju da završimo, pa nas voda...
Kad Sandra krene u novi kraj sveta, vaš inbox prvi sazna. Prijavite se i stižu vam sve nove priče mejlom.