Prvi hram u kom smo bili zove se Hram zlatnog Bude.
Ovaj prvi Buda je bio ceo od zlata. Tajlanđani su ga obložili glinom da im ga u ratu Burmanci ne bi uzeli. Tek relativno skoro, pred selidbu, čuknuli su ga, odlomio se deo gline i videli su da je u stvari zlatan.
U hramovima oni kupe papirić na kome je izuzetno tanka zlatna folija koju trljaju po statuama za zdravlje tog dela tela pa tako imaju i pozlaćene statue. Morali smo se izuti, ali im ovde moja mini haljina nije smetala.
„Sam hram je veoma mali, verovatno ne veći od trideset puta trideset stopa. Međutim, kada smo kročili u njega, zanemeli smo pred deset i po stopa visokim Budom od čistog zlata. Teži više od dve i po tone i prema nekim procenama, vredi oko sto devedeset i šest miliona dolara.“
„Još davne 1957. godine, jedna grupa kaluđera iz nekog manastira morala je da prenese glinenog Budu iz svog hrama na novu lokaciju, jer je čitav manastir trebalo da se preseli na drugo mesto zbog izgradnje autoputa kroz Bangkok. Kada je dizalica krenula da podiže tog džinovskog idola, on je, zbog velike težine, počeo da puca. Što je još gore, u tom trenutku počela je i kiša. Glavni kaluđer, koji se brinuo da se sveti Buda ne ošteti, odlučio je da se statua ponovo spusti na zemlju i prekrije velikom ceradom kako bi se zaštitila od kiše. Nešto kasnije, u toku noći, glavni kaluđer otišao je da obiđe Budu. Upalio je baterijsku lampu i uperio je ispod cerade da vidi da li je Buda suv. Kada je snop svetlosti uperio u pukotinu, uočio je slab odsjaj i pomislio da je to nešto neobično. Kada je bolje pogledao taj odsjaj svetlosti, zapitao se da se možda nešto ne nalazi ispod sloja gline. Otišao je do manastira da donese čekić i dleta i počeo da razbija glinu. Kada je zgulio sloj gline, ukazala se još svetlija i veća površina. Mnogo časova rada utrošio je dok se nije našao lice u lice sa izuzetnim Budom od „suvog zlata“.“
Istoričari smatraju da je nekoliko stotina godina pre nego što je glavni kaluđer pronašao zlatnog Budu, burmanska armija planirala da okupira Tajland (koji se tada zvao Sijam). Sijamski kaluđeri, shvatajući da će njihova zemlja ubrzo biti napadnuta, prekrili su tog dragocenog zlatnog Budu slojem gline kako bi sprečili Burmance da uzmu njihovo blago. Nažalost, izgleda da su Burmanci zaklali sve sijamske kaluđere, tako da je dobro čuvana tajna o zlatnom Budi otkrivena tek tog sudbonosnog dana 1957. godine.“
„Svi smo mi kao glineni Buda, prekriveni omotačem hrabrosti koji je nastao iz straha, a ipak se ispod njega u svakome od nas krije 'zlatni Buda', 'zlatni Isus' ili 'zlatna suština', odnosno naše pravo biće. Negde između druge i devete godine počinjemo da prekrivamo svoju 'zlatnu suštinu', odnosno naše prirodno biće. To što je kaluđer uradio čekićem i dletom, moramo i mi da uradimo. Sada je naš zadatak da ponovo otkrijemo svoju pravu suštinu.“
Kad Sandra krene u novi kraj sveta, vaš inbox prvi sazna. Prijavite se i stižu vam sve nove priče mejlom.