Bili smo na izletu gde mogu da se hrane divlji majmuni. Oni prilaze, a mi ih hranimo malešnim bananama, kupljenim za tu svrhu. Bogami, hoće majmuni da otimaju i iskeze se ako im ne daš. Duško je morao da pritisne kesu sa bananama uz sebe da mu ne otmu.
Jednom sam jednom majmunčiću pružila bananu, ali sam htela da me Duško slika i uhvati momenat kad mu je dajem. Duško nikako da slika (u to vreme se ručno izoštravala slika), tako da sam završila natežući se sa majmunčićem koji se kezi na mene, da me zaplaši — ali ni jedno od nas ne pušta bananu.
Od najavljenog maženja majmuna — ništa. Divlji su. Prilaze, ali samo zbog hrane. Svejedno, bio mi je doživljaj. Majmunčići su u svom okruženju, slobodni i prilaze kad žele.
Nalaze se kod pećine u kojoj je ležeći Buda i jedan monah. Kod njega smo trebali da kleknemo, a on bi mahao nekom metlicom iznad nas — valjda da nam otera grehe. Nismo baš bili voljni, ali su insistirali vodiči.
Monah ne progovara, ali očima pokazuje na posudu sa novcem. Baš je bio doživljaj.
Kad Sandra krene u novi kraj sveta, vaš inbox prvi sazna. Prijavite se i stižu vam sve nove priče mejlom.