Sledeći izlet: tajlandsko selo i ploveća pijaca. Prvo smo došli u seoce. Kupili kokos koji su nam otvorili i pili smo kokosovu vodicu za osveženje. Slatkasta je i prija.
Videli smo slobodne aleksandar papagaje na drvetu. Posle su nam stali na prst i pili kokosovu vodicu s nama. Jako sam se obradovala. Sve smo slikali, naravno.
Priroda oko sela je baš lepa. Ima reka boje Dunava, drveni mostić, puno zelenila, palmi, drveća banana. Videli smo da ima raznih banana: malih, velikih, žutih, zelenih.
Tu smo seli na čamac i krenuli kanalima pored kojih su sklepane kućice u kojima ljudi žive. Tu se kupaju, pecaju. Pored kućica su saksije sa cvećem.
I došli smo do table: Ploveća pijaca.
Nekada se zaista samo tako trgovalo u tom kraju. Danas je atrakcija za turiste, ali se i dalje stvarno prodaje. Prolaze na čamcima, nude voće, kuvanu hranu. Na jednom čamcu se kuva na plin u velikim limenim loncima. Ljudi pored sede na betonskim stepenicama i jedu iz krila. Restoran.
Videla sam prvi put jednu voćku – veliku, zelenu, bodljikavu: durian. Kažu da neviđeno smrdi na đubre kad se otvori i da ne sme da se unosi u javni prevoz u Singapuru, ali da ima božanstven ukus. Nismo probali.
Probali smo rambutan – crveni čupavi čičak, koji kad se otvori, iznutra ima glatku strukturu, loptast, belo-providni plod. Podsetio me na grožđe. Jeli smo i mangostin, tamno ljubičaste boje, gladak, okrugao, veličine šake. Otvara se kao narandža i ima kriške. Potpuno bele. Ukus ovog voća me podsećao na breskvu. Bilo je stvarno lepo.
Malo dalje sedela je devojčica i mazila svog ljubimca, pitona. Moglo je da se slika s njim, ako se plati. Rekli su da piton nije otrovnica, pa sam ga, sva srećna, stavila oko vrata i slikala se. Nije bio ni hladan ni ljigav, već nekako mišićav, čvrst spolja i pomalo mekan iznutra.
Šta će Duško, kad sam se ja slikala, morao je i on, mada nevoljno. Zmija je baš tada rešila da ga „pogleda izbliza“, pa je povukla glavu prema njegovom licu. Kaže Duško da je vrlo jaka i da se uplašio. Tek kasnije sam saznala da piton ustvari davi svoje žrtve. A ja ga stavila oko vrata! Da sam znala, ne bih.
No nije to jedina nevolja u koju je Duško upao sa mnom ali polako.
Tamo jako cene belu kožu. To im je ulaznica za razna mesta gde oni često ne mogu da uđu: hotele, odmarališta… Dok hodaju ulicom, štite lice novinama, akten tašnama, sve će uraditi samo da ne potamne. Zagađeno im je, pa poneko nosi i hiruršku masku preko lica.
Jedna devojka koja nam je radila neku promociju mi je rekla da sam jako lepa i da bih mogla da radim kod njih na televiziji. Ja, začuđeno: „Ja lepa?“ Ona kaže: „Da. Imaš belu kožu.“
Osim toga, izuzetno su niski. Osećala sam se kao Guliver u zemlji Liliputanaca. Kad smo sleteli u Peštu pri povratku, odjednom su mi ljudi bili preteće veliki.
Kad Sandra krene u novi kraj sveta, vaš inbox prvi sazna. Prijavite se i stižu vam sve nove priče mejlom.