Prvo veče, u šetnji, naišli smo na trg na kom je bio ogroman bim na kojem se prenosilo Svetsko prvenstvo u fudbalu. Ljudi su sedeli na toplom betonu. Duško se oduševio. Tu smo malo posedeli.
Naišli smo i na ogroman tržni centar (kod nas ih tada još nije bilo). Dušku se posebno svidela fontana koja je svirala uz svetlosne efekte. Valjda je svaki mlaz bio jedan ton i trajao koliko i ton u pesmi. Automatičar moj.
Rešio Duško da se ošiša na Tajlandu. Meni je bio jako smešan sa trapezastom frizurom i kratkim šiškicama, međutim, on je bio zadovoljan a to je važno.
Kao i uvek na putu, rešimo da kupimo knjige o Tajlandu. Duško daje karticu i mi ih platimo. Eto magije. Duško meni: „Jesi videla? Tako se to radi. Ti i tvoja baba Mariška.“
To je bio petak. Sledeće veče, mi opet u tom tržnom centru da nešto kupimo. Duško daje karticu, nešto ne valja. Čovek vrti glavom. Ljubazno nam kaže da nešto nije u redu i odlazi iza pulta da proveri.
Nama se to ne sviđa. Iščitali smo da karticu ne treba gubiti iz vida jer tako mogu da te opljačkaju. Ali ovo je ozbiljna prodavnica, valjda neće. I koliko god je čika bio ljubazan i smešio se, sada će da sredi, kad se vraćao, samo nam je tutnuo karticu kao da smo šugavi i rekao:
– Vidite vi sa vašom bankom.
Ali imamo sredstva, koristili smo je juče!
– Vidite sa vašom bankom.
Mislimo se, možda je subota, pa naša banka ne radi, pa ne može da se kupuje subotom... Dočekasmo mi ponedeljak i nazvasmo banku, kad ono, svet nam uveo sankcije zbog Kosova*, i ne može da se digne ni jedna marka. Kakav užas.
Sreća da smo imali povratne avionske karte i keš koji sam ponela zahvaljujući Mariški i njenom nepoverenju u banke. Spasila nas moja pokojna baka Mariška. Šta bismo radili na kraju sveta bez para, a naše banke blokirane?
*Zbog Kosova su nam pred venčanje zapretili i bombardovanjem koje se par meseci kasnije i dogodilo.
Kad Sandra krene u novi kraj sveta, vaš inbox prvi sazna. Prijavite se i stižu vam sve nove priče mejlom.