Kolmar Maj 2023

Ovo mi je jedno vrlo emotivno putovanje. Desilo se da su deca porasla, neće više sa mnom na put. Dušku je naporno da ceo dan hoda pri obilascima (da se ne lažemo i meni je ali srce vuče). Ostah ja sama ko jelen na bregu što se putovanja tiče. I ugledam Kolmar. Toliko mi se dopao da sam rešila da idem pa makar i sama. Još jednom pitam decu. Kukam, kako ću sama. Kaže Luka pitaj Kristinu, ona voli da putuje. Ako bude htela Kristina, hoćeš i ti? Hoću. Petre ako ide Luka, hoćeš i ti? Hoće. I tako nas četvoro krenusmo na put. Ja vam ne mogu opisati koliko sam ja bila srećna. Taj momenat je bio preokret. Posle su i moje drugarice iz srednje škole htele da putuju i tako je sve krenulo.

Elem, pred put. Nervoza raste.

Da li pred najvažnija i najlepša putovanja u mom životu mora da se dešava smak sveta? Od pretnje ratom, ledenog talasa u Evropi do štrajkova u Francuskoj zbog povećanja starosne granice za penziju? Štrajkači nisu blesavi i udarili po avionima i vozovima. Baš ono što nama treba.

Nervozno iščekivanje i let za pamćenje

Wizz Air javio da će na današnji dan biti štrajk avio-kontrole i da će let možda biti otkazan. Izvinjavaju se, nije do njih. Od onda odskačem na svaki mejl i hvatam se noktima za plafon. Ko za vraga, mejlovi stižu li stižu. Osveta mršavih. Videli smo da ste virućkali na naš sajt. Hajde, skidajte kile.

Pred polazak stiže i od Wizz Aira. Vaš let je... Ne dišem. Odložen za 40 minuta. Za sada. Srećno nam bilo. Petar se lepo naspavao. Ja nosim više hrane nego stvari. Valjda ćemo pojesti do polaska aviona. I giros je naručen i ponesen. Prasetina i paradajz nisu.

Malo je još kasnio avion u polasku. Pojeli smo girose, banane, deo Bonžite. Popili vodu. Let avionom. Najzad. Ne znam da l' su lepši pufnasti oblaci ili Alpi. Uspela da se prebacim red ispred uz prozor. Uživala gledajući i slikajući. Želela da let još potraje. Ogromno jezero, plavo. Reke, seoca.

Jezičke prepreke i dolazak u bajkoviti Kolmar

Glatko prošlo na aerodromu. Osim što me carinik nešto pitao dva puta, nadrndan, valjda na francuskom. Reč jednu ga nisam razumela. Pretpostavila da pita gde idemo pa rekla Kolmar.

Taksista nije hteo da nas odveze do železničke stanice, a bila nam je ista cena kao bus za sve nas. Reče: eno stigao vam bus. Luka uslikao plakat i preveo sa francuskog kako da uštedimo 20 evra na voznim kartama. Zahvaljujući Lukinom prevodiocu popunili smo formular jer niko neće da pisne na engleskom.

Voz brzo došao, al' smo zaglavili na jedinoj stanici, u Mulhausu. Da ne štrajkuju ovi sa vozovima? I tu izgubili oko 40 minuta zbog, kako kažu, kompjuterskog baga. Svi vozovi u Mulhausu su stajali. Ja mislim da je štrajk. Francuzi ne odstupaju od svojih pravila, govore isključivo francuski.

Našli i besplatni bus do smeštaja. Srećom sam to naučila od travel blogera da imaju besplatan autobus od železničke stanice do centra. Sreća da sam imala sliku tog mini-busa koji vozi, jer se sa vozačima regularnih autobusa nemoguće sporazumeti. Pitam ih idu li do crkve (smešteni smo bili u samom centru, lepota), belo me gledaju. Uspela sam posle reči church utrefiti reč katedralu, koju razumeju, ali džabe. Odmahivanje rukom i bujica francuskih reči. Kad smo bili u Parizu, bila sam upozorena, ali nisam imala osećaj da neće da pričaju na engleskom. Verovatno ti sa kojima smo pričali nisu starosedeoci. Bili smo u avgustu kada Francuzi odu na godišnje.

Prva šetnja kanalima

Kolmar prelep. Taman nas ostavio kod protestantske crkve, videli sve slatke zgradice do kuće. Lepo našli ključ u kutijici sa šifrom. Kućica prelepa. Smejali mi se što nosim nudle, a dobro nam došle. Smazali.

Šetali predveče i uveče. Vrlo prijatno. Okolina prelepa. Deca dobra. Lepo se slažu. Ja oduševljena. Seli i večerali tart, one tanke pice, hrskave sa lukom, u restoranu pored kanala.

Ispred ulaza nas dočekala jedina žurka koju smo videli. Ljudi stoje, piju. Glasna muzika. Gužva. Žagor. Pitam, hoćete na žurku, neće. Sreća da nam je stan bio sa dvorišne strane i nismo čuli galamu. Moglo je da se spava. Luka nam skinuo crtać, al' nije hteo da se pokrene.

Pijaca, francuske "jabuke" i vožnja čamcem

Petak ujutru smo Kristina i ja bile na pijaci. Natkrivena, lepo uređena, uredna. Meni liči na sajam. Kupile hranu. Kristina napravila omlet. Na pijaci sam za sve pitala šta se kako zove i ponavljala.

Kasnije u šetnji išli smo na kolače. Ja sam htela da probam čuvene šarene makaronse. Kristina je odabrala mafin, Luka kokos-kolač, a Petar nešto na čemu je pisalo pomme. Bile su to neke male, bele kockice. Prvo smo mislili da je jabuka, ali me je reč pomme smela. Učeći francuski na pijaci i čuvši tu reč, pobrkala sam je sa krompirom (jer je krompir pomme de terre). I tako ja uporno pitam prodavačicu da li je pomme zapravo potato... Prodavačica, naravno, ne progovara engleski. Srećom, Luka je u letu uhvatio da je nekako izustila „apple“. I bi jabuka! Pokušavam sve da izgovorim za njima na francuskom. Smešna sam.

Luka i Kristina snimili Petru Skajlenders serije da gleda u avionu i uveče. Baš su bili pažljivi prema njemu.

Išli smo i da se provozamo čamcem po Maloj Veneciji. Lepa vožnja. Lep pogled sa vode na šarene kuće. Posle nas odvezli u zelenu prirodu. Ptičice se stalno čuju u Kolmaru.

Dok smo ručali kod kuće, ljuljnuo pljusak uz grmljavinu. Posle ručka Petar i ja prošetali drugom polovinom Kolmara. Uveče svi zajedno opet u šetnju drugom polovinom Kolmara. Videli smo čaplju u kanalu i slikali je Dušku pošto su njemu omiljene slike sa Maldiva čaplja u mraku i stolica u mraku. Čaplju je jurio po ostrvu.

Igrali igricu za četvoro gde zajedno izvršavamo zadatke sa papirićima. Baš sam uživala.

Subota u Strazburu: Veličanstvena arhitektura i trka za vozom

Subota. Strazbur. Navila pametnica alarm. Prepravila alarm za posao. Koji ne zvoni vikendom. A subota je. Navila za 7.30. Kad sam skočila k'o oparena sa lupanjem srca, svesna da mi alarm ne radi, bilo je 7.24. Neverovatno. Pogotovo za spavalicu kao ja.

Francuzi su sofisticirani i nadmeni, ali obožavam da mi francuski ćarlija u ušima.

Strazbur je velegrad. Ogroman trg, dugačke zgrade, široke ulice. Poznate firmirane prodavnice. Deca našla prodavnice sa igricama. Kupili nešto, bili srećni. U Starbaksu pili voćni bućkuriš. Kokosovo mleko sa jagodom. Bilo ukusa kao lizalica, al' je led bio osvežavajuć.

Videli Notr Dam. Ogroman. Dugo je bio najviša zgrada na svetu. Ima samo jednu kulu. Za drugu nisu imali para. Rohan palata, crkva uz reku. Šetali uz reku. Jeli sladoled. Prošli kroz Malu Francusku, došli do kula na vodi. Lep pogled sa mosta preko puta.

Stigli ranije na železničku stanicu. U neko doba, ranije, stao voz ispred nas. Ne očekujem da je naš jer je ranije stao, a sve im je u minut. A i učinilo mi se da nije na prvim šinama do nas. Bio je naš. Do kraja se desilo da smo Luka i ja ušli, vrata se zatvaraju, a Kristina i Petar propuštaju jedno drugo. Jedva stigli da uđu. Prepala se. Doduše, zatvaraju vagon po vagon. Ostali vagoni su još bili otvoreni.

Stigli kući. Napravili ručko-večeru. Oni ostali da odmore, a ja u šetnju voljenim Kolmarom. Otkrila klupe u cveću, dečje igralište. Pozdravila sve lepe zgradice sada u novom ruhu, osvetljene.

Nedelja u Bazelu: Brda i zoo-vrt

Nedelja. Bazel, a sad malo Švajcarska. Ustali, jeli. Ja otišla da bacim đubre i optrčim još jednom preslatke zgradice. Rekla da je voz u pola devet, a on bio u 8.23. Tek kada smo stigli na železničku stanicu smo videli pravo vreme polaska. Trk na peron. Kako smo zakoračili, voz stigao. Stajao minut i ode. Za dlaku, sinko. Nije tolika drama jer idu na pola sata. Karte nisu skupe, a deca plaćaju pola jer je Luka otkrio fazon.

Stigli u Bazel, a on, sunce ti, brdovit. Izmorio nas za tih sat vremena što smo obišli znamenitosti.

Posle toga išli u zoo-vrt. Svaka klupa je bila moja. Zoo-vrt je veliki park sa puno klupa. Prijatno. Videli pingvine, flamingose, razne vrste majmuna, nosoroga, žirafe, lavove, merkate... Imaju i morske životinje, akvarijume. Kišica je krenula pred kraj kod domaćih životinja.

Otišli smo u prodavnicu suvenira. Sve životinje imaju u plišanoj i gumenoj varijanti. Kristina je dobila neplanirano uspomenu, tašnicu pingvina. Kupili smo i male gumene igračkice životinja. Sunce sinulo, al' nismo više imali snage za šetnju.

Povratak i adrenalin na aerodromu

Otišli po stvari koje su bile na stanici u sefovima i na aerodrom. U busu do aerodroma smo se švercovali jer sam očekivala da se plaća kod vozača kao i u Francuskoj, ali ovde se kupovala na automatu na stanici. Najveća greška, švercovati se u najuređenijoj državi gde su kazne jezive. Srećom, stigli smo bez problema.

Petar nas je zavitlavao da smo mafija.

Glat smo se kretali po aerodromu, nema veze jesi li ušao iz Švajcarske ili Francuske. Ručali. Kupili Dušku Swissu Brisu u obliku pločice.

Na aerodromu su stalno ponavljali da ne prihvatamo tuđe stvari na čuvanje, a napuštene stvari će biti uništene. A nama u Beogradu na aerodromu neki crnpurasti čovek, kao Arapin, uvalio tašnu da čuvamo dok on ode u WC. Tu smo govorili ko zna šta mu je u tašni i zašto je ostavio kod nas. Al' odnese je. Još mu ruka i prst bili previše zavijeni, rekoh, ko zna šta je unutra.

Sve u svemu, imali smo puno sreće. Od toga da nam let nije otkazan, da nas je lepo poslužilo vreme i kiša nas nije nimalo omela uprkos lošim prognozama. Nijedan voz nam nije otišao uprkos mojoj zbrkanosti. Svi bili zdravi, raspoloženi. Puno mi srce.