Predgovor i početak puta

Jesen 2025.

Plan je bio jednostavan: avion, auto, more i sunce. Radovala sam se tome pola godine unapred. Umesto toga, dobile smo sve osim jednostavnog puta, uz gomilu zgoda i nezgoda po kojima će se ovo putovanje dugo prepričavati.

Krenulo je sa gafovima još pre samog puta. Otišla sam u banku da promenim broj telefona kako bih mogla da plaćam onlajn i, dok sam sedela kod savetnice, pao je sistem. Tako im, naravno, nisam ostavila svoj novi broj telefona.

Zbog toga je Dragana pokušavala da nam kupi karte za brod za Amalfi, ali nikako nije išlo. Čak ni kada je za “Name on card” prestala da kuca Visa umesto svog imena. To me je nasmejalo do suza.

Svjetlana nam je dala svoj auto za prevoz do aerodroma u Temišvaru. Na dan puta otišle su i da urade punomoć kako bi Dragana mogla da vozi. Sve su to završile, ali nisu ugasile svetla na kolima i akumulator se ispraznio. Sve četiri se srećne okupljamo, idemo na put, Dragana klikće na daljinski da upali auto, ništa. Tu nam već nije svejedno, ali nema veze, koristićemo ključ. Međutim, ni ključ neće da upali. Kreće panika. Šta ćemo sad? Kako do aerodroma u Temišvaru? Da je bar Beograd.

Ipak, Dragana samouvereno uzima muževljev auto, snaći će se on, i krećemo. Ali sada nemamo punomoć za njegov auto. Za Svjetlanin imamo, ali on ostaje. Neka nam je sa srećom. One se baš nešto i ne uznemiravaju, ali meni uopšte nije svejedno.

Ali tu mukama nije kraj. U auto jedva ulazimo. Tesno je. Olbina, ulazeći, razbije arkadu na vratima. Krv ide, nije da lije, ali nije svejedno. Maramica, hladna flašica i nekako nastavljamo.

Pokušavam da prebrojim nevolje. Ima li ih tri koje idu u kompletu? Jesmo li završili s njima?

Evo još jedne. Prošli put sam imala mesto uz prozor i prelep pogled na Boku Kotorsku. Sada neću da rizikujem da li će me Wizz rasporediti uz prozor i doplaćujem mesto. Hvalim se sva srećna svojim pametnim potezom, kad one kažu: „A kako si mislila da gledaš po mraku?“ O, Bože, toga se nisam setila. Ali dobro, biće osvetljena Boka, ni to nije loše.

Ali tu me Dragana izbaksuzira. Vidiš da je oblačno, letećemo kroz oblake. I tako je i bilo. Ceo put.

Nek to bude treća nevolja. Tog dana. Srećan nam put.

O, da. U Italiji je baš tog dana bio generalni štrajk zbog rata u Gazi. Vozovi, lokalni prevoz, ne rade. Šta će biti sa letovima? Naš su odložili za sat vremena. Dobro smo i prošle. Ok, je l’ sad dosta nevolja?

Davno nisam videla zvezde iz aviona. Bar su me one, u jednom trenutku, počastile svojim prisustvom.