Sunčani Sorrento

Granulo je sunce. Nebo plavo, sa belim oblačićima. Vidimo morence i palme. Saška nam peva „Volare“ i „Bella ciao“. Ja dajem svoj doprinos đuskanjem rukama. Raspoloženje je na nivou. Ljudi, mi smo u Italiji.

Put je trajao oko tri sata, a nadomak Sorrenta dočekala nas je gužva takva da smo 18 kilometara prelazile više od sat vremena. Uz to, jedan od onih motorića koji zaista neprekidno ludo voze podleteo je pod kola, pa je i zbog toga nastao zastoj.

U Sorrentu se mili. Gužva. Svađaju se. Jedan iza nas je počeo da galami, a mi stojimo u koloni. I ja sam se svađala kao prava Italijanka: Ma che cosa!

Promašile smo skretanje ulevo da zaobiđemo gužvu. Dobro, nema veze, na sledećem ćemo. Navigacija nas vodi uzbrdo. Uska ulica. A onda, odjednom, još uža. Neki deda nam dobacuje: „Dalje nećete moći!“ Podsetilo me je na onu scenu iz filma: „Dalje nećete moći! Zvaću decu! Decooo!“

I šta sad? Uzbrdo, usko, nema mesta da se okrene. Naš luksuzni auto ogroman. Prepale smo se. Mic po mic, lagano, jedva smo se spustile unazad. Dragana je to herojski odradila, ali je rekla da joj ne pada na pamet više ovuda da vozi.

Odlučujemo da parkiramo auto i koristimo ga tek za aerodrom. Tako je i bilo. Došao je dečko po auto, odvezao ga i kasnije nam ga dovezao pravo pred ulaz kada smo kretale. Vrlo zgodno.

Smeštaj nam je bio baš lep. Veliki stan, lepo uređen u morskom fazonu, sa pogledom na more.

Pošto je prognoza najavila kišu za sutradan, prekrajamo planove. Odmah idemo za Amalfi, zbog kog smo i došle, dok je još sunčan dan.