Jesen 2024.

Drugarice

Verujem da ne znaju koliko ih volim. Možda naslućuju. Moje drugarice. Hrabre i odlučne.

A sada jedno putovanjce sa njima. Pođosmo: Svjetlana, Dragana, Saška i ja. Let nam je bio iz Temišvara za Bari.

Odmah avantura: Svjetlani na aerodromu našli tragove eksploziva. Pitanja, jeste li se sami pakovali, raspakovali je, sve su joj stvari ponovo testirali. Odakle fucking eksploziv? Na kraju izvinjenje, greška, sve je u redu.

Pogled iz aviona na Boku Kotorsku. Ima li lepše?

Ali ubrzo i druga zapetljancija: drugarica je zaboravila vozačku dozvolu, a putovanje nam je bilo organizovano za obilaske rent a carom. Srećom, Dragana je ponela svoju, ali nema kreditnu karticu. Na kraju, nekako se dogovorimo s agencijom za dva vozača pa Dragana vozi, ja dajem karticu (eto može i tako) i avantura može da počne.

Selo Štrumfova

Prva stanica: čudesni Alberobelo koje je kao selo Štrumfova.

Čak smo i spavale u Truli kućici: kamenoj, beloj, sa kupastim sivim krovom složenim od kamenja bez maltera.

Legenda kaže, kad dođu poreznici, samo se rasklopi krov, jer se porez plaćao po krovu.

Večera u nekom restoranu brze hrane: kebab i pomfrit. Ali među Truli kućicama.

Doručak nam je bio plaćen u fensi kafiću. Kroasani, meni sa pistaćima, i ceđeni sok od narandže.

Dan je odlično počeo.

Fotografisale smo sve, jer ne znaš gde pre da gledaš.

Sve je autentično, šarmantno i interesantno.

Volare

Sledi Polinjano a Mare, kuće na stenama iznad mora, vidikovci, talasi.

Spomenik Domenicu Modunju, pevaču i kompozitoru pesme Volare. Penjemo se na spomenik, širimo ruke kao i on.

Volaaree (leteti).

Šetnja uskim uličicama. Pauza u poslastičarnici na trgu. Kolači: pastićoto i kanoli. Najzad da probam kanoli u Italiji.