Predveče smo stigle u moj voljeni Kolmar. Jedino mi nije bilo tako lepo kao kada sam ga prvi put videla sa decom. Svejedno, svakako vredi posete. Prelep je. Mali, sladak, šarenih kućica sa gredama, ima kanale, puno restorana.
Provela sam ih po svim meni dragim uličicama. Nisu bile baš srećne jer su već bile umorne, a ja kao da sam dobila dodatnu snagu, samo bih trčala tamo-vamo svaki kutak da pozdravim.
Posle 22h se više ne može dobiti hrana, ali može piće. Sedosmo na trgić kod poznate ukrašene kuće: Au Vieux Pignon. Tu je bilo osvetljenje po okolnim kućama koje menja boje, pa čak ima i pahuljice.
Ovde nisam pokušavala da pričam francuski jer ne znam, ali zato Saška prelepo priča. Milina je slušati. Dok smo se dogovarale ko će da slika, gle čuda, za stolom pored su bili Srbi koji žive tu: Milijana i Dragan. Rekoše: „Evo, mi ćemo da vas slikamo.“
Na kraju smo se toliko sprijateljili da su nas zvali kod njih na večeru, kao i da dođemo kod njih u stan kad oni odu u Srbiju. Nismo otišle na večeru, al’ malo je falilo jer smo bile gladne.
Kad Sandra krene u novi kraj sveta, vaš inbox prvi sazna. Prijavite se i stižu vam sve nove priče mejlom.