Iii, sledi Lihtenštajn. Nisam mislila da ću ga ikada posetiti. Nekako mi nije ličilo da je usput za neke destinacije koje sam želela. I baš sam se radovala Lihtenštajnu. Sviđalo mi se kako ta reč klizi niz jezik. Ej, ljudi, mi smo u Lihtenštajnu!
Prvo što sam ugledala bio je zamak na brdašcetu sa crkvom u blizini. Svjetlana mi je ispunila želju da priđemo bliže, da ga bolje vidim i slikam. Zelena livada, brdašce, zamak. Jedino mi sunce ide u oči dok slikam, pa ništa ne vidim, ali sam zadovoljna slikama.
Stižemo i u Vaduz, glavni grad. Crkva, plavo nebo, oblačići, lepa pozadina za sliku. Nailazimo i na neke Italijane koje sam zamolila da nas slikaju, pa smo se i sa njima raspričali. Interesuje ih odakle smo, kako žene bez muževa. Oni su sa Sicilije. Čestitam pobedu Napulja u fudbalu, kažu: „A to nije Italija.“
Stižemo do bine. Ajmo u wc. Ono neki wc gde kažu da prave najbolje od našeg govanceta (kompost). Posipa se nekim kukuruznim mrvama, smrdi. Međutim, tu su neke fine ležaljke. Mogle bismo se izvrnuti. Naravno, ja se prva zavaljujem. A ono! Od kiše nastalo jezerce u ležaljci u koje sam se ja smočila. Ne mogu reći da mi na onoj vrućini nije prijalo, ali sam izgledala kao da sam se upiškila.
Šta ću, tako sam išla u prodavnicu suvenira i kupila hemijske olovke deci na kojima piše Lihtenštajn. Verovatno je to samo meni zanimljivo.
Naišli smo na one table sa probušenim rupama za glavu, sa slikom porodice, tradicionalno obučene. Volim da obučem nošnje kad sam negde (kimono, sari...), pa mi ovo kao zamena bilo simpatično.
Provozale smo se do dvorca u Vaduzu. Svjetlana mi stala da ga slikam gde želim. I baj, baj, Lihtenštajn.
Kad Sandra krene u novi kraj sveta, vaš inbox prvi sazna. Prijavite se i stižu vam sve nove priče mejlom.