Matora dama, Kordoba

Kordoba, 5. dan

Smeštene smo unutar zidina starog grada. Podseća me na Budvu, stari grad. Ujutru stižemo.

Šetamo po starom gradu. Dok šetamo, razmišljam o tome kako je ovo u 10. veku bio najnaseljeniji grad u Evropi i vodeći svetski centar nauke, kulture i umetnosti. Dosta je toplo. Obilazimo katedralu, Rimski most koji spaja dve obale reke Gvadalkivir. Saška se plaši našeg slikanja po mostovima da ne padnemo. Naravno, jedemo sladoled.

Naišle smo na prodavnicu sa prelepim svilenim stvarima. Sa entuzijazmom ulazimo, već razmišljam da je sve lagano i ne zauzima puno mesta, naguraćemo u ruksak. Međutim, cene su nas za čas obeshrabrile.

Vraćamo se do Mezquita-Catedral de Córdoba iz 8. veka, koja je jedinstvena građevina koja spaja džamiju i katedralu, poznata po šumi crveno-belih lukova (kojih je 365) i impresivnoj islamskoj arhitekturi. Ulaznice se kupuju na licu mesta za 15 evra.

Nakon hrišćanskog osvajanja u 13. veku, u njenom središtu je izgrađena katedrala, pa danas predstavlja simbol susreta dve kulture i jedna je od najpoznatijih znamenitosti Španije.

Tu nam Vesnin crveni šal odlično pristaje za slikanje i sve se slikamo sa njim.

Sedamo u restoran, međutim služiće tek od 19 h, sad je siesta, odmor. Odužilo se to. Saška smišlja da napravi tople sendviče jer se nakupovala, kao i obično. Vesna i ja još odlazimo do prodavnice. Jedva nalazimo jednu koja radi za Uskrs. I to mi je najlepši deo dana. Smiraj, ljudi izašli da prošetaju.

Zabavno mi je bilo što sam ja zastajala i išla im na živce sa slikanjem, pa mi Vesna reče: hajde, idemo, vratićemo se. Ja sam u letu uspela da islikam šta sam htela, karakteristične saksije po zidovima, ali sam čisto začikavala Vesnu kad smo stigle kući: kada ćemo ići da slikam? Aa, umorne smo. Uglavnom, tražeći prodavnicu koja radi, ponovo smo prošle sve uličice i upotpunila sam svoju bezbrojnu kolekciju slika. Tako da su nam želje nalazile put.

Večerale smo fine tople sendviče, zadovoljne.

Odmorile smo se i ostalo nam je još da vratimo kola. Idemo Olbina, koja je vozač, i ja, koja znam jezik, srećna ga muljam po ustima ono malo što znam.

Treba da napunimo rezervoar. Pumpa koja radi nam je baš usput. Opet smo srećnice. Vozimo dalje, auto-put, izlazimo iz grada, industrijska oblast. Gde smo ovo? Kako ćemo se vratiti?

Srećom, nalazimo kućicu od Enterprise. Deset je uveče, treba da vratimo do 23 h, stigle smo na vreme. Nigde nikoga. Uskrs je. A inače ni ne rade vikendom. Šta ćemo sada?

Moje pametno rešenje je da ključ ostavimo u kolima ispod patosnica, tako se to radilo na Krfu, nekako pređemo autoput i stopiramo nazad. Olbina je, naravno, zaprepaštena mojim rešenjem. Šta ćemo? Da pitam ChatGPT. Kaže: nađite kutiju za ključ.

Preskočimo ogradu, obiđemo objekat, popalimo svetla i alarme, a kutije nema. Zovem call centar, kažu: ako imate problem, recite, a naši službenici će vam se javiti kad počnu da rade. Što je sutra u 9 h. A naš voz je u 8 h.

U to Olbina reši da zove momka da mu ispriča i cvrkuće. Meni se u takvim stresnim situacijama bukvalno ide u WC na veliku nuždu. Ja skakućem. Zovi cure da provere možemo li pomeriti voz. Ima tek u ponoć, gubimo ceo dan u Madridu i pri tom je preko 600 evra za nas.

Da ponesem ključ gazdi, a da Uber dođe po nas? Zovi Uber, Uber ovamo ne vozi. Šta ću. Zovi cure da nađu još neki broj telefona i nazovu Enterprise ili da one pozovu Uber i dođu po nas. One mi samo prosleđuju brojeve na koje se niko ne javlja.

Hajde da obiđemo okolo da vidimo ima li čuvara. Ideja mi je da ja krenem na jednu, a Olbina na drugu stranu. Međutim, dok ja skakućem i smišljam scenarije, ona nekako uspeva da ostane mirna i nastavlja razgovor telefonom.

Mrak postaje sve gušći. Šta sad. Skakući na jednu stranu, trebala bih u WC, je l', nema nigde nikog, pa skakući na drugu stranu.

Srećom, nekako naiđem na security, ali on ne zna engleski. Daj sve od sebe da objasniš na španskom, panika je, pa se prevodioca ni ne setim. Uspem da objasnim, security zove Antonia. Antonio kaže: ostavite ključ u kutiji, koja je ustvari rupa, pa je inicijalno nismo ni videle.

Ok, to je rešeno. Kako ćemo nazad? Security ne može da napusti radno mesto pa nam poziva gradski taxi, koji je došao. Sad kad nas odere za ovoliku vožnju, međutim, platile smo samo 19 evra. Super smo prošle. Usput nam je pričao i o reci Gvadalkivir na koju smo naišli i kako ona teče do Sevilje.

Moralo nam se i nešto loše desiti da bismo imale šta da pričamo. Inače bi bilo: kako je bilo? Lepo. Dosadan odgovor.

Ujutru je Vesna kuvala pahuljice i da doda med, koji smo uspešno kupile u prodavnici, kad ono nešto čudno curi taj med. Kupila ono maleno providno pakovanje. Kad ono nije med, nego ulje. Kaže Olbina: čudnu notu imaju ove pahuljice.