1.4.2026. do 7.4.2026. Andaluzija
Nekako smo nameračile Andaluziju kao sledeće putovanje. Saška je našla povoljne avio-karte za Madrid, Dragana je već rezervisala taj termin za Andaluziju sa mužem, a pridružile su nam se Olbina i Vesna. Čak je i Maja kupila avionske karte i zaustila da kaže ćerki i, kako ju je pogledala, setila se da ima venčanje.
Od nevolja imam zamalo još jednu. Ruksak mi se zatvara celom dužinom, kao kofer, i nekako ga baš dole nisam zatvorila, gde je stajalo moje pakovanje donjeg veša. Srećom, nije imalo srećnog pronalazača.
I tako nas četiri krećemo na put. Ideja je da, kad uveče sletimo u Madrid, samo prespavamo i ujutru krećemo brzim vozom za Sevilju i stignemo za 2,5 sata, brzinom oko 300 km/h. Ovde, ako se na vreme kupe karte, mogu koštati i 9 evra, dok je šinkansen u Japanu 100.
Sa aerodroma smo uzele Uber, ukucale našu adresu koja je blizu aerodroma, ali se nešto baš dugo vozimo. Pogledam u navigaciju, a mi odosmo ihaj od smeštaja. Kako to? Ispostavi se da je Madrid poveliki i da postoje ulice sa istim nazivom u različitim delovima grada. Tako je Uber aplikacija našla jednu, a Google Maps drugu i mi, umesto da se vozimo 4 minuta, vozile smo se 42.
Blizu hotela je metro-stanica, recepcioner nam nije dobro objasnio gde je, ali srećom, u ranu zoru smo naišli na usamljenog prolaznika koji nas je uputio, jer prosto nismo verovali navigaciji da je na sasvim drugoj strani. I onda u metro-stanici nailazimo na Manuela. On nas je sproveo, odveo sa automata do kase, gde je objasnio šta nam treba, smestio u metro, stajao uz nas da proveri hoćemo li sići na pravoj stanici. Kad smo se približili, rekao je da je sledeća naša i da nas pozdravlja, jer on nastavlja dalje na posao. Upitah kuda da idemo za voz za Sevilju i on ti izađe iz metroa na stanici, odvede nas do železničke stanice, do odgovarajućeg perona i kaže: tu će vam doći voz. Nisam očekivala japansko gostoprimstvo u sred Madrida. Baš smo bile prijatno iznenađene.
