Zavodljiva Sevilja

Sevilja, prvi dan

Ostavile smo stvari u loker i došle Uberom u centar. Vozila nas je jedna fina mlada devojka koja nam je usput i sve objašnjavala. Od nje smo saznale i da je u centru grada obavezno da se prebaci crveno platno preko terasa u toku Velike nedelje pred Uskrs, kao podrška procesijama.

Centar je pun kočija sa konjima. Slikala sam se pored njih sve osvrćući se, nesigurna. Nešto mi je delovalo da su nesrećni i da mogu da se ritnu. Olbina koja je bila samnom na safariju mi je rekla: Ne bojiš se lava i maziš ga a bojiš se konja.

Došle smo do Seviljske katedrale (Catedral de Sevilla) koja je jedna od najvećih gotičkih katedrala na svetu (visoka 60 metara) i poznata je po monumentalnoj unutrašnjosti i bogatom istorijskom nasleđu. U njoj se nalazi i grobnica Kristofera Kolumba.

La Giralda je njen prepoznatljiv zvonik koji je nekada bio minaret muslimanske džamije i predstavlja spoj islamske i hrišćanske arhitekture. Sa vrha se pruža jedan od najlepših pogleda na Sevilju. Visoka je 104 metra.

Tu smo probale i prvi sladoled na kugle koji je toliko dobar da smo ga jele kasnije svaki dan.

Kupile smo na vreme karte pa smo obišle i Alkazar. Alkazar u Sevilji (Real Alcázar de Sevilla) je najstarija srednjevekovna kraljevska palata u Evropi koja je još uvek u upotrebi, a građena je u prepoznatljivom mudehar (mudéjar) stilu, koji spaja islamske i hrišćanske elemente. I danas se koristi kao zvanična kraljevska rezidencija u Sevilli. Poznat je i kao filmska lokacija za film Lorens od Arabije i Igre prestola. Posebno se ističu raskošni vrtovi. Ovde je Kolumbo potpisao ugovor sa kraljicom Izabelom, pre nego što je krenuo da oplovi svet.

Ručale smo za 53 evra, ceo ceh, u jednoj sporednoj ulici. Sve smo bile oduševljene hranom osim Olbine koja je ne znajući naručila presnu tunu, pa su se ona i Vesna menjale. Tinto de verano piće (crno vino i gazirani sok od limuna) joj se svidelo. Čak je i meni ok iako ne pijem ništa od alkohola. Gambori i lakat od svinje su bili ukusni.

Sledeća stanica nam je Plaza de España. Njoj sam se posebno radovala i dobila sam neku posebnu snagu, skoro sam otrčala do nje. Drugarice su me samo opominjale da usporim.

Plaza de España u Sevilli je monumentalni trg izgrađen za Ibero-američku izložbu 1929. godine, poznat po polukružnoj zgradi, mostovima i kanalu koji simbolizuje vezu Španije sa njenim bivšim kolonijama. Danas je to jedno od najfotografisanijih mesta u gradu, sa keramičkim pločicama koje predstavljaju različite španske pokrajine i često se koristi kao filmska lokacija.

U Japanu sam se slikala u kimonu (ustvari u jukati), u Indiji u sariju a ovde sam imala žarku želju da se slikam u flamenko haljini. Međutim iznajmljivanje iste je 150 evra pa sam brže bolje odustala.

Elem, na Plaza Espana, Vesna viknu: Hej, hajde da se slikamo u flamenko haljinama! Ja se okrenem a ono stoje lutke bez glava iza kojih se stane. Prelaz na vrat se lepo prevaziđe maramom ali se iz aviona vidi da to nisam ja. Lutka je previše tanka za mene, no slike su tu, za 2.5 evra po osobi. Kasnije smo naišli na takve lutke u Madridu za 1 evro pa su cure rekle da su nas odrali ovde.

Posrećilo nam se da smo naišli i na flamenko šou. Starija gospođa je vrlo lepo, grleno i emotivno pevala a dve cure su plesale. Jedna od njih je bila obučena kao muško. Šteta što nisu imali pravog igrača. Reklamirali su svoj šou uveče u nekom klubu.

Od vožnje čamcem smo odustale jer nismo bile raspoložene za veslanje, nedostajali su nam naši kavaljeri.

Naišli smo na jednog izvođača koji je plesao hip hop, pa sam sva srećna poslala sinu Petru snimak jer je on, je l te, hip hoper.

Tu sam ponudila da odemo u smeštaj i odmorimo se, pa uveče do Metropol Parasol (Las Setas de Sevilla) i na procesije. To je ogromna drvena konstrukcija/“pečurke” na trgu La Encarnación u Sevilli, pa ga lokalci zovu i “Las Setas” (pečurke).

Međutim rekle su da ako odu u smeštaj da se neće vraćati pa smo se vratile do katedrale da vidimo procesije.

Prvi susret sa povorkom može biti šokantan. Redovi figura u dugim odorama sa visokim, šiljastim kapuljačama (capirotes) deluju zastrašujuće i neodoljivo podsećaju na Kju-kluks-klan. Međutim, ta sličnost je potpuno slučajna i istorijski neutemeljena.

Kapuljače u Španiji simbolizuju pokajanje, skromnost i usmeravanje misli ka nebu, skrivajući lice vernika kako bi njegovo pokajanje ostalo anonimno. Ideja je da se identitet sakrije, da nije važno ko si, nego šta osećaš i za šta se moliš. Ispod tih kapuljača su ljudi svih uzrasta. I odrasli, i mladi, i tinejdžeri. Kad sam videla decu i mlade ispod kapuljača, više mi nisu delovali strašno.

Naša prva procesija je u Sevilji, ispred katedrale i nekako mislim da nigde drugde nije bila veća gužva. Nismo mogle da se maknemo dok nije prošla.

Atmosfera je izuzetno svečana, kad orkestar ne svira, može muva da se čuje. Vesna je videla mladiće koji su plakali, dirnuti žrtvom Isusa.

Kasnije nije bilo grada u kom nismo naišle na procesiju.

Umorne smo krenule ka smeštaju ali nikako da naiđemo na ulicu gde je dozvoljen saobraćaj da pozovemo Uber do lokera.

Kod lokera Vesna dobi neku posebnu snagu i odluči da nam ne treba Uber i da je još oko pola sata peške pod prtljagom baš blizu i da treba da idemo peške na sav umor. Pri tom nam Uber ne nudi vožnje. Naišli smo na momka koji je bio neljubazan, što nas je iznenadilo jer smo nekako očekivali da će svi biti kao Manuel, koji nije hteo da nam pozove taksi. Uz sve to nas je još i navigacija zezala pa smo se vrtele dok nas ljubazni stariji bračni par nije odveo do smeštaja, skrećući sa svog puta. Vera u špansku ljubaznost je vraćena.

Celu noć su prolazili mladi vraćajući se sa procesija, tako da je bilo baš bučno.